Ja poklanjam ove misli jer bi reči bile suvišne,
ove misli su dovoljno jake da svaku njenu boru ulepšaju
i ponovo mladom učine.
Ja poklanjam ove oči koje su samo njene bile,
samo nju su gledale i žudeći zbog njenih zelenih,
moje koje su boje katrana i na suncu su sijale.
Pokloniću svoju dušu samo da bi ona njenu sačuvala,
ne bi li mala bela devojka svoju nenačetu i iskrenu nekom podarila,
svoju dušu ću joj rado pokloniti jer ću biti spokojan da će ona istu sačuvati.
Maaaa…. Pokloniću joj ruke ako treba, jer ne dam
prosto ne dam da njenu svilu neko izgužva ako bi joj ruke poljubio,
te ruke koje je majka jedna rodila nisu dostojne nečijih dodira.
Ja ne dam njene reči koje je samo meni govorila,
one nežne, tihe, one koje se samo ljubljenima govore,
umesto nje govoriću ja, jer svaki njenu reč u snovima ljubih jer nju ne mogoh.
I na kraju pokloniću joj srce,
ono što mi najviše treba ja ću joj pokloniti, neću žaliti,
uvek ću ja živeti i ona u će samnom u moj mali raj otići,
daću joj svoje da bi samo za mene živela.
Jer ja sam poklonik njene lepote i svedok svakog njenog perja
koje je boje menjalo jer ona je za mene bila ptica ona posebna,
ona što je retko ko ima.
Najteže očuvana vrsta koja se samo u snovima viđa.
Ona je ipak bila moja muza,
a ja samo poklonik njene nebeske lepote.
Biljana Živković
