Nedelja draga kroz dan se vuče,
dok se ravnicom prolazim leno.
Daljinom zvono sa crkve tuče,
kroz vreme mirisom davnim pleteno.
I gledim u žito zlatom istkano,
iz njega di koji plaveš firi.
Crvenilom maka zlato išarano,
sred svega, drvo grane širi.
I stoji tako ko čuvar ravnice,
viđu se rane mnogih godina,
starcu borama pokrito lice,
sećanje nosi na doba davnina.
Vremena prošla u krošnji sede,
tuga se uvukla pod koru starca.
U nebo plavo grane mu glede
želju za pažnjom meni baca.
I ko bi zno kazati šta je sve prošo,
starac što ravan zlatnu nam pazi.
Dokraj svog dugačkog puta je došo,
al još se u njemu snage nalazi.
Još ima mesta za gnezdo senice,
još ranu pesmu slavuja sluša,
još volji uranje upiti sunce,
još je ravnice puna mu duša.
Odlazim dalje kroz polje žita,
u miru ostaje ta duša čestita,
I teško da se čeljade ne pita,
kakva je tajna u starcu skrita?
A tajnu znade drvena duša,
za sebe barda i dobro i lošo.
Tajnu će znati onaj ko sluša,
kad dokraj puta bude došo.
Sandra Kopić
