Sve ove godine tražila sam smisao u besmislu svog života. Slijepo sam išla kroz sve nepoznate puteve, noseći srce na dlanu. Molila sam… plakala, tražila. Uzalud. Sve je bilo uzalud. Život me stalno iznova podsjećao da nemam nikakvu ulogu u toj predstavi zvanoj življenje.
Preživljavala sam… Da, preživljavala na ostacima. Nikada nisam bila dovoljna. Nikada dostatna. Sve što sam radila, jednostavno nije bilo ono što su htjeli od mene… A ja? Mene nitko nije pitao što ja želim. Nisu se osvrtali na moje osjećaje. Moju bol. Samo još jedna crna ovca u nizu postojanja. Besmisao, tamo gdje drugi određuju kalupe i mjere.
Sad sam odrasla. Možda i hrabrija. Negdje usput, prolazeći nekim novim putevima, našla sam dio koji mi je nedostajao. Je li to hrabrost? Ne znam. No ono što znam, jest da se više ne bojim. Padam, ustanem. Otresam prašinu i krenem dalje. Uživam u svakom novom jutru i cvrkutu ptica što podsjećaju me na slobodu. Na ljepotu vlastitog izbora. Naučila sam puno i zbog toga cijenim tišinu više od ičega. I dalje nosim srce na dlanu, ali pomno umotano. Ne želim da ga negdje usput izgubim. Bez njega to onda više ne bih bila ja. Idem dalje, ponekad otkrivena, ponekad skrivena. Korak mi je većinu vremena siguran, ali povremeno zastanem, onako pomalo nesigurno. Ipak nastavljam, bez obzira na sve. Možda za moj put nije potrebno imati hrabrosti. I možda za njega s druge strane hrabrost nije dovoljna, ali znam da mi je potrebna…
Martina Kopić
