Stajala je na tarasi, sa čašom hladnog belog vina. Noć je davno već počela, ipak napolju su se čuli razdragani glasovi, koji su dopirali sa obale mora. Kafići i klubovi su davno bili zatvoreni ipak ljudi su našli svoje mesto na peskovitoj obali.
Svetla su sijala dok je oko nje bila tama.
Tama joj je prijala, bila je ista kao i njeno raspoloženje.
Tamno i bolno.
U početku je mislila da će proći, da je i ovo samo jedna od onih njenih depresivnih faza.
Ali… Ne, ovo nije tako lako prolazilo.
Ovo nije bila ta faza, bolelo je previše da bi bila ta ista faza.
Ni ceo ovaj mesec koji je provela po Europi, nije joj pomogao.
Ni sve te flaše vina, ni bačeni novac, ni noćni izlazasci nisu u tome uspeli.
Ništa nije moglo ubiti ovu bol u njoj.
Ovog jutra kad je izašla sa aerodroma pomislila je “a možda ja to samo umišljam, možda je sve ono prošlo” ali ubrzo je shvatila da nije. Sve joj se vratilo kao bumerang i udarilo je ovoga puta jače.
Sedeći lepo ušuškana na fotelji na malom balkonu gledala je na dok. Zaljubljeni parovi su šetali ne mareći za okolinu, sve to je vratilo nekoliko meseci unazad.
Na onaj trenutak kada ga je prvi put videla baš tu na doku. Upoznali su se sasvim slučajno dok je ona jurila svoju nećakinju, a on izlazio sa svog broda. Jureći Lanu, ispala joj je marama koja je visila okačena na velikoj tašni. On je uzeo i kako joj je kasnije rekao “pratio je pogledom” i kada su se vratili natrag sačekao ih je i zaustavio pa joj vratio. Pamtila je da je ostala bez daha kada ga je videla, lepše stvorenje u životu videla nije. Bio je poguban za sav ženski svet. Tog dana dala mu je svoj broj kako bi izašli na kafu jer je ona insistirala da mu se kafom zahvali, jer joj je vratio omiljenu maramu.
Tako je počelo, baš na ovom doku, na ovom balkonu dok su do dugo u noć razgovarali, nakon toga usledile su hiljade poruka u toku dana baš u ovom gradu.
A ona nije pamtila da je srećnija bila i sve to baš tu, na ovom mestu, na obali mora.
Od tada prošle su godine, ne seća se kada je zadnji put osetila leptiriće u stomaku.
Više nije pamtila onu uzbuđenost pri svakom dolaznom pozivu.
Nekada davno jedna njegova poruka i ništa joj više važno nije bilo.
Mogao se srušiti svet samo da je on tu bilo bi joj dovoljno.
Ipak, možda će vam sve ovo zvučati smešno, na kraju je shvatila da joj to nije bilo dovoljno.
Htela je više.
Htela je njega, njegove mane, vrline.
Htela je satima sedeti pored njega i ne raditi ništa, ali baš ništa.
Samo kada bi bila sa njim.
Htela je biti deo njegovog života. Htela je onaj deo njega u kome su zalazili samo njemu najdraži ljudi.
Da oseti da je zaista njen, da ne umišlja.
Htela je upoznati njega pravog.
A on to nije imao u planu jer nije bio za vezu.
I sada dok je sedela u tišini svog stana i slušala valove mora, kako ljube pučinu, sećala se njegovih reči. Tu na onom doku gde su se i upoznali onu noć, rekao joj je: “Malena nisam ti ja tip za veze” i tako joj skršio srce i bacio ga u hladne vode mora.
A bio joj je sve!
Ljubav na prvi pogled, ljubav za koju nije imala hrabrosti u početku pričati.
Ljubav koja je mislila da joj se nikada desiti neće.
A on je bio čovek o kome je maštala i mislila da će tako i ostati, samo mašta i pusti snovi.
A eto desio se, bio je njeno sve.
Na kraju je ostao samo njena tiha patnja.
I sad kao i u zadnjih nekoliko meseci ponovo se pitala, dok je noćni, topao vetrić donosio miris mora, gde je zgrešila.
Da li je to bilo onda kada se zaljubila u njega kao neka šiparica, ili kada ga je dizala u zvezde a ostala kod očiju slepa?
Da li je to bilo, jer je razlika među njima bila velika i u godinama i u staležu?
Ne ni sada nije imala odgovore na sva ova pitanja.
Ljudi su se već razišli a jedini zvuk, u gluvom dobu noći, bio je šum mora koji je polako brisao ovu bol iz njenog srca. Ipak ostala su sećanja.
Sećanja na jednu iskrenu, pravu ljubav.
Sećanja na onu ljubav koja se jednom desi.
Sećanja na jednu ljubav na obali mora.
Aneta Dorian
