Osvanuo je novi dan.
Na prvi pogled
tako neobjašnjivo lep,
Sunce je obasjalo,
prekrilo ceo grad.
Imam utisak
da proleće je.
Oči me ne lažu
ili možda želim da vidim tako?
Ma ne, sve je u redu…
Osetim, nešto mi ne da mira.
A ne znam da objasnim šta?!
Sumnja se javlja da
nešto krije se iza tog
prelepog dana.
Opet se vratim
tom lepom danu.
Borim se sa osećajem
lepim i ružnim.
Šta je istina?!
Možda moji osećaji
nisu u pravu, ne vredi
da lupam glavu.
Prepuštam se tom danu
da me odvede kraju,
da saznam istinu pravu.
A onda čujem dozivanje,
poziv koji menja sve.
Istina je tu, blizu!
Osetim nemir.
Život se gasi,
kao i dan kad zalazi.
Tako tiho i neprimetno.
Lagano zalazi onaj sjaj,
sunčev zrak.
Svetli još jače.
Kao da u tom poslednjem
sjaju želi pokazati
sve što je htelo,
a vremena nema.
Gledajući kao zalazi,
ni moj pogleda
nije isti…
Istina, u savršenosti ima
ono zrno sumnje,
kao i u nesavršenosti
ono nešto pravo!
Jelena Smuđa
