Putujem sama
već predugo
zaustavljena na
peronu nadanja
nikako da krenem
i znam
srce treba odmor
suviše umorno je
Od svih lutanja,
stradanja,
boli…
Nema te predugo
a rekao si da
brzo dolaziš
i ostavio si
me da čekam
kao i mnogi prije
mene, koji su ostavljeni
na cesti
kojom hodaju
samo umorni od
čekanja,
srca stradalih
dok pogled im je
uprt u daljinu
sa još neznatnim
sjajem uzaludnih
nadanja…
Martina Kopić
