Oblačno i tmurno novembarsko jutro, ustala sam rano. Danas imam puno obaveza, za razliku od juće kada je bio lep dan i kad sam pola dana provela sa metlom ispred vrata čekajući poštarku, da je pitam šta se desilo sa čekom koji je odavno trebao da stigne. Zvala sam kompaniju, rekli su da su ga poslali. Pa sam tako od nervoze uzela metlu i kao nešto briskam. Kad je došla poštarka pitala sam je i ona je rekla da je to pismo vratila nazad pošiljiocu, jer nije bila sigurna da je na njemu bila korekna adresa. Izvinjava se, videće da ga potraži. Eh, dali je moguće!? Čekala sam ga ko žedan vode i što sam više upadala u tu energiju čekanja samo sam nove prepreke stvorila da još više čekam. Vratila pismo nazad greškom, prosto da ne poveruješ! Ali šta je tu je, to mi je lekcija da u buduće ništa ne čekam…
Skuvala sam kafu i rešila da na brzinu napravim kolač “Medeno srce”, nisam ga pravila odavno a biće divno kada iz rerne zamiriše sveže ispečeni kolač u kojem ima cimeta. Kuća je na prodaju i javila se žena iz agenije da će dovesti nekog danas oko podneva da pogleda kuću. Sve je čisto i sređeno, još kad kuća zamiriše na kolače odmah će mu se svideti. Kolač je gotov. Napolju je počela kiša. Ja nastavljam dalje sa poslom. Kuća ima dva stana, devojka koja živi na spratu iznad mene, Ana, zamolila me je da odem gore da usisam i obrišem pod, jer ima mačku i ima puno dlaka po podu. A ostalo je i malo sudova da operem, ona je žurila na posao i nije stigla. Uz bitnu napomenu da strogo vodim računa o njenom mačku Stivu da ne izađe napolje jer će se izgubiti. Odazvala sam se molbi i prionula na posao. Pogledala sam mačka, divan lepi mačak sa dugom sjajnom dlakom, i krupnim očima, kako i ne bi bio kada ga ona mazi kao bebu i kupije mu najskuplju hranu.
Posredila sam na vreme, i provela potencijalne kupce kroz kuću vodeći računa da ne izađe mačak slučajno na neka vrata dok oni razgledaju. Otišli su. Ja sam sišla dole i pojela nekoliko ukusnih kolača i popila još jednu kafu. Kako nisam imala ništa drugo u planu a napolju i onako pada kiša popela sam se ponovo gore i rešila da posredim jednu sobu koja je bila malo neuredna. Bacila sam pogled na mačka, ležao je na krevetu i gledao ne svojim krupnim vragolastim očima. Ja sam mu tepala kao detetu, jer i ja volim mačke. Nisam ga mazila jer znam da nije umiljat i ne voli da mu iko prilazi. Zatim sam se udubila u posao. Kada sam završila iznela sam kesu sa otpadom da bacim u kontejner. Vratila se i rešla da vidim jel sve u redu sa mačkom pa da idem, dosta je za danas baš sam se umorila. Kad, mačak nije u sobi! Tražim ga svuda, dozivam, nema ga. Obliva me hladan znoj, i srce počinje da mi lupa. Ne, nije moguće da mi se provukao sada između nogu i da je pobegao napolje i to po kiši! Tražim i tražim mačak ni da šušne. Izlazim mapolje tražim oko kuće, dozivam. Ništa. Vrećam se u svoj stan, i preživljavam dramu. Pokušavam da se smirim i mislim pozitivno. Nije se izgubio, možda se sakrio. Ali to ne pije vodu, opet odlazim i tražim ga po stanu, moram ga ga nađem pre nego što se Ana vrati s posla, ne znam kako bih mogla da joj saopštim da sam izgubila mačka. Biće tu drame, suza svega… Reći ću joj da ću odštampati flajere i da ću svuda u okolini zalepiti na bandere za izgubljenog mačka. I tražiću ga ceo dan po ulicama dok ga ne nađem. Ako ga ne nađem kupiću joj novu mačku kakvu želi. Šta da radim? Desilo se, nije namerno. Ne vredi mačka nema i nema. Ne mogu da shvatim gde bi mogao da se sakrije. Kažem sebi:
“Prihvati istinu! Izgubila si mačka! Eto hela si da pomogneš a napravila si veliku štetu!” Onda tešim sebe:
“Sve se dešava sa razlogom, sve ima svoju svrhu i smisao. Možda je bila takva sudbina da se mačak izgubi, ništa ti ne možeš.”
Razmišljam da zovem Anu i da joj kažem. Ipak odustajem. Nije pametno, zašto da je rastužim još sada. Sačekaću do 17h, kada se vrati s posla i vidi da mačka nema, zvaće ona mene. Na iglama čekam pet sati. Nema je, nije stigla, čekam i dalje, šest sati nje nema. Ne smem da je zovem, čekam da se vrati. Onda kažem sebi:
“Šta je čekaš, idi po ulicama i traži mačka. Moža kasni sa razlogom, bog ti daje vremena da nađeš izgubljenog mačka i popraviš štetu. Zove me prijatelj na Viberu.
Ja mu kažem:
“Ne mogu da pričam moram da tražim mačka!”
“Ali hladno je i kiša pada!” Kaže on.
Ja skoro zaplakah.
“Jadni mačak, sada je negde pokisao i promrzo, sam i uplašen, a ja ove sedim.”
Uzimam jaknu i kišobran i šetam ulicama po kiši, dok niz mog obraza zajedno sa kišom liju zarobljene suze iz moje duše. Možda ih je proudio i miris ovog cimrta koji se uvukao u moju garderbu i sada ponoo proživljavam ono što se desilo pre par godina, kada sam izgubila papagaja kojeg su mi deca moje sestre poverila na čuvanje. I tada sam pekla isto taj kolač. Pamtim i sve te dečje suze koje me i sada bole do dna duše. Oni su mi verovali a ja sam ih izdala i razočarala, nanela im neopisivu bol, a htela sam im pomoći i učiniti uslugu. Da li su mi oprostili? Ponovo se isto desilo izgubila sam mačka! Mogu li ja to sebi da dozvolim i oprostim. Iscrpljena, pokisla i očajna vratih se kući, teške novembarske večeri. Bilo je već osam sati. A onda sam pogledala u ogledalo i rekla sebi:
“U redu je, nisam savršena, pravim greške, povređujem i sebe i druge. Ali moram oprostiti sebi, oprostiti eto i to što je neoprostivo. I voleti sebe. Opraštam sebi. I ako je to Božja volja da izgubim mačka ja je prihvatam! “
Zvoni mi tel. Ana zove, ja se javljam. Ona oduševljeno kaže:
“Hvala ti puno! Hvala ti sve si posredila čak i onu sobu. Nisi morala toliko da se mučiš!”
Meni žao da joj kvarim raspoloženja ali moram da je pitam: “Mačak. Jesi li videla mačka?”
Ona mirno kaže: “Tu je.”
Ja joj ne verujem. Opet pitam: “Videla si ga? Sada si ga videla?!”
Ona odgovara: “Da! “
Ja sva srećna govorim: “Evo dolazim, moram videti svojim očima.”
Penjem se gore u jednom dahu, kad mačak se šepuri i hoda okolo Aninih nogu. Meni dođe od radosti da zaplačem. Pričam joj moju dramu i zatim se vraćam kući u svoj svet, da zazmotam klupko i shvatim zašto sam ja po kiši ulicama lutala i lutala tražeći mačka koji se od mene uorno skrivao u toploj sobi. Shvatila sam. Na kraju zaista sve ima svoj smisao. Ne isplakane suze i ne zaceljene rane izađu na površinu da se zacele. Morao se mačak izgubiti (sakriti), da bih konačno oprostila sebi za papagaja. Zadovoljno zagrizem medeno srce i odahnem. Zahvalim Bogu što je ipak na kraju dana sve ispalo kako treba. A zamalo da se zareknem da više nikad neću praviti kolač medeno srce.
A možda i sama pozna jesen nam donosi to, kišu, suze, hladnoću u duši i potisnute strahove…
Dragana Miljković
