“Ne verujem. Zar je moguće da opet veje?!Kad će više kraj ovoj zimi. Bože, znaš li ti koliko ne volim zimu? Želim leto. Uživanje na suncu, plaži i sasvim je dovoljno dve krpice da obučem. Baš bih želela da se prošetam. Ali, kad vidim kako pada, prosto poželim da prespavam zimu. Neka me probude u aprilu”. Razmišljala je Sofi naglas dok je gledala kroz prozor kako sneg pada.
Posle malo dužeg kolebanja odluči ipak da se prošeta. Dok se oblačila često bi imala običaj da gleda svoj beleg u ogledalu. Beleg se nalazio na leđima, ispod desne lopatice i tamnij od njene boje kože. Ona je bila izrazito svetle puti.
Volela je šetnje kroz šume i parkove. Uživala je u prirodi. Baš u blizini njenog stana je bila omanja šuma. Nije često odlazila tamo. Pričalo se da su mnoge devojke napadnute, da ima manijaka…Ali znate kako, priče su priče. Pola istina, pola mašta. Takvo je mišljenje imala i sama Sofi, pošto je živela u manjem naselju Fiesole. Mesto je bilo udaljeno od Firence nekih 5km.
Šetnje su je opuštale. Tad bude sama sa svojim mislima, u svom svetu. Pomagale su joj da reši probleme, da donese bitne životne odluke. Međutim, zbog svojih obaveza i posla nije uvek imala priliku za to. Njen život je 200 na sat. Trka, frka. Retko kad je imala vremena da se posveti sebi. Prijatelji, roditelji, braća, kolege svi su očekivali od nje. Da im posveti vreme, pažnju, tražili savete, rešavala im probleme, podržavala itd. Pritom nikad nikog od njih nije odbila. Pre svega i sama je uživala u tome. Bez obzira što joj nekad bude naporno, jer nema predaha. Volela je da pomaže drugima, tako se osećala ispunjeno. Osećala se ponosno, korisno i voljeno. Sve što je radila za svoje voljene bilo je usko povezano sa njenom profesijom. Ona je privatni psiholog. Inače koristila je drugačiji naziv za svoju profesiju “plaćaju me da slušam”. Šaljivo je odgovarala svima kad je pitaju čime se bavi.
Šetajući kroz šumu razmišljala je o sebi, svom životu i ciljevima koje je sebi postavila. U zadnje vreme je bila rasejana. Više nije znala šta želi. Da li sve što čini i svi ciljevi koje je postavila jesu vredni njenog truda, odricanja i žrtvovanja sopstvenog vremena. Zarad ispunjenja svega toga. Razlog njene rasejanosti je nedavni gubitak njene najbolje prijateljice. Život joj je oduzeo nešto najvrednije što je imala. Vera je bolovala od raka pluća. Bolest je došla tiho, podmuklo i onog momenta kad joj je ustanovljena već je bilo kasno. Za šest meseci je napustila ovaj svet. Sofi je najviše bolela činjenica da ništa nije mogla da učini, da pomogne. Osećala je teret i krivicu. Ona koja pomagala svima i rešavala probleme, naišla je na prepreku. Nije mogla da preskoči, izbori se sa njom i pobedi, odnosno vrati Veri život. Izjedala je ta činjenica. Ona nije bila osoba kojoj je na licu ili govorom tela možeš pročitati šta oseća. Emocije je teško pokazivala. Mnogi su je doživljavala kao hladnu. Međutim, ništa nije kao što izgleda. “Ne sudite čoveku po spoljašnjosti” je jedna od njenih izreka. Koje je nekad upotrebljavala prilikom savetovanja kolega, prijatelja, pa i samih pacijenata.
Dok je tako hodajući kroz šumu razmišljala kao da vrati konce u svoje ruke. Iznenada je obuzme neka neobjašnjiva toplota. Skine rukavice i stavi ruku na čelo, kako bi proverila ima li temperaturu. “Zašto mi je ovako toplo? Temperaturu nemam. Šta mi je odjednom?”. Malo se pribrala, pa opet navukla rukavice i nastavila dalje kroz šumu.
Šuma nije bila gusta. Dosta je bila osvetljena dnevnom svetlošću. Ali, s’obzirom da je zima nije bilo baš neko osvetljenje, kao kad je leto, pa ima sunca. Samim tim i više šetača. Sve je bilo prekriveno snežnim prekrivačem. Biće još više pošto sneg i dalje pada.
Nastavljajući tako kroz šumu opet je obuzme toplota. “Bože, sta se dešava? Zastaću malo da predahnem. Možda sam brzo hodala, pa sam se zagrejala”. Prozbori ona naglas. Naslonila se na jedan hrast. Pa, kaže kroz smeh. “Izvini, morala sam. Neću dugo.” Nastavila je da se smeje. Ne verujući šta je izgovorila. U sebi pomisli. “Koja sam ja ludača. Izgleda meni treba psiholog. Ne, ne psihijatar. Ha-ha-ha.”Odmakne se od drveta, pa sa grohotnim smehom nastavi dalje.
Malo dalje od mesta na kom je predahnula ugleda klupu. Zapita se. “Odkud klupa u šumi? Da nisam počela halucinirati”. Protrlja oči da se uveri. Ponovo pogleda. Stvarno klupa….”Ko je mogao da postavi klupu? Da nisu ovi iz gradske vlasti došli do nekih novih ideja. Ha-ha-ha. Što bi rekli: “Ne verujem svojim očima”.Kad je malo bolje razmislila odluči da sedne. Ionako joj malo pre bila potrebna, ali nije je bilo. Došavši do klupe prvo ju je opipala, kako bi se uverila da je prava. Zatim je išla oko nje da je bolje pogleda. Izradjena je od drveta. Drvena klupa sa naslonom, svetlo braon boje. Ručke i noge su bile od gvožđa, crne boje. Kad je završila sa razgledanjem, sela je.
Odjednom ispred nje pojavila se silueta žene u svileno beloj haljini, koja se presijavala. Činilo se da je bilo sitnih šljokica po njoj. Imala je dugu plavu kosu, umiljato lica, usne kao krv crvene, oči zelene kao masline. Kretala se prema Sofi. Bila joj je sve bliža i bliža. Dok se približavala ona je kao ukopana drhtala na klupi. Šokirana onim što vidi.”Stani!!! Ko si ti? Dok sam šetala nisam nikog srela.” Devojka je stala. “Znaš ti ko sam. Od skoro sam ovde. Sad ovde boravim. Ovo je moja nova kuća.”. Tihim i umiljatim glasom je odgovorila.
Zbunjena, ne verujući šta čuje i vidi. I dalje nije shvatila o kome se radi. Zamoli devojku da se približi kako bih je bolje videla. “Ako želiš da shvatim ko si moraćeš da mi se približiš.” Devojka je laganim korakom krenula ka njoj. Dok joj se devojka približava, Sofija je sve više strepila, podrhtavala. Nije znala šta da očekuje, a ni ko je devojka. Osećala je strah, borila se sa svojim mislima koje su nagrnule kao bujica. Pokušavala je da uspostavi kontrolu nad sobom. Da ostane pribrana koliko može. Pognute glave je gledala u sneg. Zatim je ugledala senku devojke u snegu. Znala je da stoji ispred nje. Osećala je knedlu u grlu. Polako je počela da diže glavu. Očima je prelazila preko njene haljine, koja je bila dugačka, ali dovoljno kratka da uoči da je devojka bosa. Zatim polako očima prelazila preko pojasa koji je bio bež boje. Bukvalno se stopio sa haljinom, toliko je bio slabo uočljiv. Nastavila je da diže glavu dok se nije srela sa njenim licem i očima. Počela je još više da drhti, prolazila je jeza kroz njeno telo, uhvatila je panika. Širom otvorenim očima i ustima zurila je u lice ispred nje. Nije bila u stanju da progovori. Shvativši da je u šoku, devojka progovori.”Da li sad znaš ko sam?”Sofi je počela da muca. Jedva je imala snage da progovori. Glas joj je podrhtavao. “Ve….Ve…. Ve-ra?”
Devojka je uhvatila za ruku i pogledala.”Da, ja sam. Morala sam da te vidim. Znam kroz šta prolaziš i da kriviš sebe za sve. Moram ti reći sve ono što nisam stigla, a htela sam. Jednim delom nisam imala snage da ti kažem. Ti si ta koja je uvek znala šta reći i imala hrabrost istini pogledati u oči. Ja to nisam mogla.” I dalje bila u šoku. Udahnula je duboko. Istovremeno je osećala tugu i radost. Osećanja su joj se pomešala. Smogla je snage da joj odgovori. “Ne mogu da verujem u to što vidim. Kako je ovo moguće? Kako znaš za moje borbe? Zašto se ranije nisi pojavila?”.Vera je spustila pogled i bilo joj je krivo što nije mogla biti tu za nju, biti joj podrška. ” Tu sam sad. Ovde ću boraviti sve dok tebi ne dođe vreme za putovanje. Ovo je jedino mesto gde ćeš moći da me viđaš. Nisam mogla biti ovde ranije. Shvatićeš kad dođe tvoje vreme. Molim te ne krivi sebe za moju smrt. Nisi mogla ništa učiniti. Vrati se svom životu. Moraš još dosta toga uraditi. Takođe uskoro ćeš primiti lepu vest. To će ti promeniti život. Biće ti još više dinamičan”.Posle Vernih reči Sofi je zaplakala. Suze su joj same tekle, kao nabujala rekla. “Hvala ti na ovim rečima. Ali, mi one ne mogu vratiti prijateljicu. Svesna sam da moram krenuti dalje. Volela bih da mi neko kaže kako? Ima nešto što ti ne znaš. Raskinula sam sa Markom. Znam, kriva sam. Gurala sam ga od sebe. On je hteo da pomogne. Znaš mene, ja sve mogu sama. Nego, o kojoj vesti mi pričaš? O čemu se radi?”.Vera ju je zagrlila i na uho šapnula. “To ćeš ti meni reći za koji dan”.U tom trenutku se probudila u suzama. Podigla se, obrisala suze i zagrlila jastuk.
Nastavila je da preispituje svoj san. “Zar je moguće da sam pričala sa njom? Sad mi je još teže, kad znam da je samo san. Da li je istina da mogu u snu je viđati? O kojoj vesti mi ona priča? Živote šta mi radiš?”.Njene misli je prekinulo zvono telefona.
“Halo? “
“Gospođice Rosii, ovde sestra iz ordinacije dr.Bernardi.Samo da Vam javimo stigli su nalazi. Nije ništa strašno, ne brinite. Trudni ste. Čestitamo. Prijatan da želim. “
“Tu-tu-tu-tu… “
Jelena Smuđa
