Posle svake posete majci Ena je bila sve tužnija. Već par meseci njena majka bila je smeštena na psihijatrijskoj klinici i slabi su bili izgledi da će izaći. Zdravstveni problemi krenuli su od trudnoće. Srećom rodila je zdravu ćerku, Enu. Bar za sada je bila zdrava. Majka se potajno pribojavala da bolest nije nasledna.
Ena je nakon završenog fakulteta dugo tražila posao i pošto nije mogla da nađe firmu kojim bi bila zadovoljna otvorila je svoju za uređivanje enterijera. Rešila je, tim povodom, da napravi veliko otvaranje. Lekara je zamolila da pusti majku na dva dana kako bi i ona uživala u uspehu svoje ćerke.
Svo troje su bili presrećni. Tata je tog jutra ranije ustao, obrijao se i obukao svoje najlepše odelo. Ena je nestrpljivo očekivala majčin dolazak. Morala je da se zabavi još nekim detaljima oko proslave.
Nadgledala je pripreme izvirujući kroz vrata, očekujući majčin dolazak.
Već odavno je prošlo vreme kad su trebali da stignu. Svi pozvani gosti već su bili tu i nazdravljali su njenom novom poslu. Ena je postajala sve nervoznija. Pokušala je da pozove tatu ali nije se javljao. Nakon nekoliko bezuspešnih poziva rešila je da pozove kliniku. Dežurna sestra je rekla da su oni odavno otišli. Sad je već uhvatila panika. Rekla je svom dečku šta se dešava. A potom jr rešila da pozove policiju. Pre nego što je ukucala broj telefon joj je pozvonio. Leden ton čoveka koji je zvao govorio je o ozbiljnosti situacije.
Ena je počela da drhti i tiho jeca. Telefon joj je ispao iz ruke a i ona sama pala je na pod. Svi su pritrčali ne znajući o čemu se radi.
Dečko je umivao hladnom vodom i nekako joj vratio svest.
-Moji roditelji… oni su poginuli…
Nastaviće se…
Sanja Trninić
