– Je l’ možes da me pratiš prijatelju?Slobodno pravi manje korake, ne žurimo mi nigde…
Eto svako od nas ima neku svoju muku. Ti misliš samo na svoju, onaj drugi samo na svoju i tako redom. A da ti kažem pravo kakva je tek moja muka…
E, to retko ‘ko zna. Moj posao je…
Je l’ možes da me pratiš? Samo polako. Kao što rekoh moj posao je veoma neshvaćen. Svi me mrze, svi beže od mene, a zašto? To nije fer. Nema zašto bi ljudi bežali od mene, ja moj posao obavljam korektno, tačno i sa puno elana. Ne kasnim, ne hvatam krivine, ne spavam na poslu, sve radim pošteno.
A kada dodjem kući žena me pita: – Kako je bilo na poslu?
A kada joj kažem: – Bilo je dobro, radio sam puno.
Ona me samo pogleda i kaže: – Večera ti je u frižideru…
A što prijatelju? Zato što ne žele da jedu sa mnom, eto zašto. Zar je to fer prijatelju? Da tvoja rodjena porodica beži od tebe…?
Probao sam da ih malo opustim, da im moj posao opišem malo šaljivo, pa da im kroz šalu bude lakše što znaju šta im tata radi. Ali prijatelju moj to ništa nije vredelo… Čak rekao bih i gore je bilo: Ćerkica je počela da plače i pobegla u sobu, sin me je pogledao kao da se stidi od mene, kao da mu je otac lopov neki, a žena me je sa gadjenjem hladno pogledala i rekla: – Debilu.
Eto moja porodica. E moj prijatelju vidim da ti misliš samo na svoje probleme, a koliko su moji teži to ne zna niko. U bar nisam ušao ni ne pamtim. Kada god udjem da popijem pivo, ljudi mi viču: – Smrdiš na izgoreno meso, beži odavde.
A unutra su automehaničari, grdjevinski radnici, policajci, kriminalci… a samo ja svima smetam… I je li vidiš da sam potonuo zbog toga!? Ne. Ja i dalje profesionalno i veselo radim svoj posao.
I evo nas ispred Sobe. Da ti skinem lance sa nogu i ulaziš. I da znaš moj prijatelju tvoja muka se za pet minuta završava: Pustiću ti 50000 volti kroz stolicu i ti si prebrinuo svoje.
A ja, pitaš se sigurno? E moj prijatelju moja muka ide sa mnom dalje…
– Eno ga dželat!
Svi pokazuju prstom, ali šta da radimo?
Majka mi je uvek govorila: – Sine nemoj da budeš neki prevarant u životu, nađi sebi neki pošten posao.
I što se mene tiče da je živa rekao bih joj: – Mama, ja sam pošten radnik i imam pošten posao!
E sad eno je stolica i ti naštupaš prijatelju. Opušteno samo, ne žurimo mi nigde
Miloš Petrović
