„Draga moja,
Počinjem sa pisanjem ovog dnevnika u nadi da će on, jednog dana opravdati moje postupke. I da ću dobiti oprost kako bih mogla napokon naći svoj mir.
Imala sam svega šesnaest godina kada sam upoznala Milana. Bio je lep, visok, širokih ramena i imao je predivne, jake muške ruke. Radio je na našem imanju kao konjušar. Iako mlada
znala sam da je ljubav između nas nemoguća ali….
Kad god bih šetala imanjem gledala bih u pravcu štala jer sam znala da ću ga tamo videti.
Znam da je i on mene krišom gledao ali tek on nije smeo da se bilo čemu nada.
Moji su već imali plan da me sa nepunih godinu dana udaju za mladića iz susednog sela koji
je imao imanje, ništa manje od našeg. Videla sam ga dva puta. Fin, kulturan mladić ali uopšte
mi se ne sviđa. Nadala sam se da će moji odustati od te udaje, da će uvideti da on nije za mene.
Jednog majskog dana, šetajući po imanju, primetih da je Milan sam. Otišla sam u štalu,
praveći se da posmatram konje. Pošto me Milan nije ni pogledao, pozvala sam ga.
„Izvolite gospođice Natalija „ Reče Milan naklonivši mi se.
„Osedlaj mi ovog konja, ići ću malo da jašem. „
„Izvinite, gospođice, ali vi ne smete nigde sami. Sećate se kako ste poslednji put, kad ste bili na jahanju pali i bili ste dugo u postelji. „
Ova njegova pažnja me dirnu. On je znao da sam ja dugo ležala i koliko sam se povredila.
Pocrvenela sam.
„Mogao bi ti da pođeš sa mnom i tako bih bila sigurna. „
„U redu, gospođice, kako Vi kažete. Osedlaću dva konja. Sačekajte ovde, molim Vas. „
Žurno ode po sedla i vešto osedla dva konja. Ubrzo bili smo na konjima i laganim korakom krenuli ka šumi. Jahali smo jedan pored drugog. Želela sam da razgovaram sa njim ali nisam znala kako da započnem razgovor. Krenula sam sa pričom o vremenu, pa o njegovom poslu i uopšte o njegovom životu. On bi, u početku samo kratko odgovorio i ućutao, kako smo odmicali sve dalje i dalje, opuštao se i tad smo već veoma veselo razgovarali.
Počeo da pada mrak kada smo se vratili na imanje. Videla sam da je i njemu prijalo
moje društvo kao i meni njegovo. Otpratio me je do ulaznih vrata a onda otišao do svoje kućice u kojoj je živeo sa majkom.
Majka me je dočekala na ulazu u kuću.
„Gde si bila? „ Strogo me je upitala.
„Išla sam u šumu, jahala sam. „
„Sećaš se da ti je otac rekao da ne smeš više sama da ideš na jahanje? „
„Da, ali nisam išla sama, Milan je išao samnom. Konjušar. „
Nije joj se to svidelo ali bolje i tako nego da idem sama. Znala je da kad ja naumim nešto da
me ništa ne može zaustaviti u ostvarenju svoje ideje.
Sutradan, čim je svanulo izašla sam u šetnju. Prolazila sam pored štale ali nisam ga videla.
Bila sam nervozna ali nisam sebi smela da dopustim da odem da ga tražim. Valjda ću ga
videti kasnije, pomislila sam.
Dani su prolazili a ja nikako nisam mogla da ga sretnem. Bila sam nemoćna i tužna.
Jedno jutro šetala sam šumom kad je na mene nasrnuo neki zalutali besni pas. Lajao je, režao i sve više mi se približavao. Utrnula sam od straha. Nisam mogla da se pomerim. U jednom
momentu samo sam čula nečiji glas i psa kako je zacvileo kada je pogođen povećim kamenom.
„Gospođice Natalija, da li ste dobro? „ Dobro poznati, dragi glas učini da se opustim i osetim sigurnom. Povrativši se iz šoka, počela sam da plačem. Bio je to Milan. Prišao je I nežno me je privukao u zagrljaj. Drhtala sam u njegovom naručju, jecajući. A on me je obglio svojim snažnim rukama i nežno me ljuljuškao u zagrljaju kao da sam malo dete.
Uspela sam da se smirim i priberem. Prijao mi je njegov zagrljaj ali već sam bila prilično
dugo u njegovom naručju. Osetivši moju nelagodu, polako se odmaknu od mene.
„Da li ste dobro? „ Zabrinuto me pogleda.
„Jesam, hvala ti. Da nisi naišao, ko zna šta bi se desilo. Strašno sam se uplašila. „
Odahnula sam, shvativši da je sad sve u redu i da sam potpuno sigurna dok je on tu.. Krenuli
smo ka imanju.
Dok smo stigli do kuće, potpuno sam se opustila i razveselila. Zamolila sam ga da sutra idemo
zajedno na jahanje. Odmah je pristao, vidno zadovoljan mojim predlogom.
Ujutru, probudili su me divni sunčevi zraci. Probijajući se uporno između zavesa, mamili su me da ustanem iz kreveta.
Osmehnula sam se i zadovoljno proteglila u krevetu, setivši se našeg plana.
Brzo sam ustala obukla se i sišla u kuhinju da pojedem par zalogaja. Naša kuvarica Mara već je ispekla hleb. Miris njenog hleba širio se po imanju kao da doziva stanovnike da dođu da ga okuse. Namazala sam jedno parče vrućeg hleba domaćim kajmakom i prepustila se predivnim ukusima domaće Marine hrane.
„Mila moja, jutros si mi poranila? I moram da primetim da si jako dobro raspoložena.“
Pogledala me je ispitivački.
Mara je bila u našoj kući još pre mog rođenja. Odrastala sam uz nju i njenu čarobnu kuhinju.
Zato sam kao mala bila buca. Kasnije sam morala malo da pripazim na hranu kako ne bih bila debela. A ona se ljutila što tako malo jedem. Bila mi je kao druga majka. Mnogo sam je volela a i ona mene. Ona nije imala decu pa je zbog toga još više bila privržena meni.
Na brzinu sam pojela sendvič i izletela iz kuće. Brzim, lakim korakom začas stigoh do štale.
Milan me je već čekao sa osedlanim konjima.
„Dobro jutro, gospođice Natalija! Kako ste? „ Veselo me upita mladić sa čudnim sjajem u
očima.
„Dobro jutro, Milane! Biće dovoljno da me zoveš samo Natalija a i nemoj da mi persiraš.
Valjda smo sad već prijatelji?! „ Vragolasto sam ga pogledala.
„U redu, Natalija, hoćemo li da krenemo u našu šumsku avanturu? „
„Spremna sam! Idemo! „ Razdragano odgovorih.
Pomogao mi je da se popnem na konja a onda smo krenuli ka šumi.
Dan je bio lep i obećavao je prijatan dan u prirodi.
Jahali smo jedan pored drugog i uživali u prijatnom razgovoru. Zašli smo već duboko u šumu,
kad se začu grmljavina.
„Šta to bi? Pa bilo je tako lepo sunčano jutro. „ Rastužih se.
U tom trenutku poče da pada kiša. U početku slaba a onda sve jača.
Milan reče da u blizini postoji šumarska kućica i da možemo tamo da se sklonimo dok kiša ne prestane.
Utrčali smo u kuću već mokri. Glasno se smejući kao deca. Milan je otišao u drugu sobu i
doneo mi neke stvari da se presvučem a on je otišao da skuva čaj. Zatim je doneo drva i
založio vatru. Pucketanje vatre i topao čaj opustite me potpuno i ja zaspah sedeći u fotelji.
Milane uze ćebe i pokri me.
Ne znam koliko sam spavala ali kad sam se probudila videla sam ga kako sedi u fotelji
naspram moje i posmatra me svojim predivnim očima.
„Koliko sam spavala? Totalno me je izmorilo i jahanje i trčanje… i nisam ni osetila da tonem u san. „
„Tvoje lice je tako predivno, sve vreme oka nisam odvojio od njega dok si spavala. Uopšte ne
znam koliko je prošlo vremena. „
Zadrhtala sam, da li od zime ili njegovih reči, ne znam. A onda me je oblio talas toplote kada
sam videla da mi se približava i kako me gleda. Kleknuo je pored moje fotelje, rukama je
obuhvatio moje lice i neko vreme me gledao u oči a onda je nežno spustio svoje usne na moje.
Potpuno sam se prepustila toj čaroliji.
Kiša je uskoro prestala i mi smo krenuli kući. „
Sanja Trninić
