Sunčan oktobarski dan pokazao je sve svoje čari. Bilo je veoma toplo za to doba godine a predivne jesenje boje mamile su osmehe na licima prolaznika. Blagi vetar nosio je lišće kao da pleše sa njim. Prolaznici bi ispod svojih stopala, gazeći lišće, svaki put stvarali novu melodiju.
Sara je čistila svoju prodavnicu starih stvari. Pre dve godine, kada je ostala bez posla u firmi koja se bavi vođenjem poslovnih knjiga, rešila je da započne sopstveni posao. Nije bilo lako odabrati čime će se baviti. Grad je bio prepun prodavnica svih vrsta a nije želela da nastavi da se bavi knjigovodstvom. Dvadeset godina rada u toj oblasti bilo je sasvim dovoljno i već neko vreme je želela da nešto promeni.
Šetala je gradom, svojim rodnim Pančevom, razmišljajući šta bi mogla da radi. A onda je, ispred jedne kuće videla izbačenu staru komodu, predivnog oblika, pravljenju od punog drveta. Pomisli da bi bilo dobro da otkupljuje takve stvari, restaurira a onda ih proda. Ideja joj se dopala.
Pokucala je na prozor kuće ispred koje je našla komodu. Otvori joj jedna bakica.
„Dobar dan! Izvinite, da li je ovo Vaša komoda? „ Upita Sara.
„Jeste, a što pitate? Ne mogu sama da je nosim na otpad, valjda će je odneti neko.
„ Odgovorila je baka.
„Meni se jako dopada. Mogu li da je kupim? „Upita Sara strahujući da joj baka neće prodati komodu.
Nasmeja se baka.
„Da je kupiš? Pa to ne vredi ni pola dinara. Nosi je slobodno. „ Odmahnu baka rukom sa olakšanjem jer se rešila te starudije. Sad više ne mora da brine kako da je ukloni.
„Hvala Vam! Odmah ću pozvati brata da dođe sa svojim karavanom da je prevezemo.“
Srećno odgovori Sara.
Sara je pozvala brata Gorana. Posle par zvona javio se.
„Gorane, dođi molim te u ul. Lipa sa karavanom, ispred broja 55. Trebalo bi da mi prevezeš nešto. „
„OK, evo krećem. Opet si nešto smislila. „Nevoljno je pristao Goran.
Goran je bio njen četiri godine mlađi brat. Mnogo su se lepo slagali i voleli ali Goran je bio mrzovoljan da uradi stvari koje njemu ne pričinjavaju zadovoljstvo. A opet, s druge strane, sestri nikad ne bi rekao ne, šta god da traži od njega.
Dok su bili mali, često su ostajali sami. Sara, pošto je bila starija, imala je zadatak da brine o bratu. To i nije bilo baš tako jednostavno. Bio je nestaško.
Jednom prilikom se jako posekao britvom. Uzeo je tatinu britvu, planirajući da napravi praćku. Nevešto je baratao britvom i odjednom je sečivo odletelo ka prstu. Krv je šiknula.
Počeo je da plače. Sara, preplašena, uzela je komad vate i naslonila na ranu. Znala je da treba da pritisne nečim, kako bi zaustavila krv ali nije znala čime. Vata se ulepila i jedva je mama skinula, kad je došla. Ali, krvarenje je zaustavljeno. Bila je ponosna što je pomogla bratu iako su oboje dobili batine zbog njegovog nestašluka.
Posle desetak minuta videla je da joj se približava Goran u svom karavanu. Parkirao se kraj nje i izašao iz auta. U ustima je imao cigaretu. Od srednje škole je pušio. Pokušavao je par puta da prekine ali bezuspešno. Imao je astru karavan, koja je već dosta toga prevezla i mnogo mu je značila za posao.
Goran je bio stolar i pravio je nameštaj po meri. Odmah pored kuće u kojoj je živeo sa majkom, ženom i sinom, kupio je plac na kome je sagradio radionicu i veliki magacin gde je držao materijal. Radio je to već pet godina i bio je zadovoljan kako posao raste. U početku je radio sam a onda je uposlio dva mladića da mu pomognu. Bio je dobar poslodavac a i radnici su bili zadovoljni uslovima rada i platom.
Goran je lep, visok čovek, sa kojim kilogramom viška. Nekim svojim pokretima podsetio bi je, kad god ga vidi, na njihovog pokojnog oca. Tada bi neka tužna sena prešla njenim licem. Ponekad bi joj zastala reč u grlu kada bi joj se javio telefonom očevim glasom.
Volela je svoje roditelje. Posebno je bila vezana za oca koji je iznenada umro pre tri godine. Bol je bila jaka kao i prvog dana. Neki ljudi kažu da vreme leči ali to mogu da pričaju samo oni koji nisu izgubili voljenu osobu. Vremenom se čovek samo navikne da živi sa tim ali bol ne prestaje. Želela je na razne načine da sačuva uspomenu na oca. Čuvala je pored njegovih slika, časopise koje je čitao, pažljivo markerom obeležavao ono što je njemu bilo važno, zatim njegove sveske gde je beležio kad šta treba da se poseje I čime da se tretira. I još mnogo njegovih sitnica koje nikome više nisu trebale ali njoj su mnogo značile. Na neki način sačuvala je deo njega.
Goran je izašao iz kola i osvrtao se oko sebe, tražeći šta ovoga puta njegova sestra želi da ponese u svoj, već prepun stan. Često bi se našalio sa njom da je kao hrčak I da je po tome nalik ocu jer je i njemu svašta trebalo.
Sara mu se nasmejala, praveći grimasu devojčice koja želi samo još ovu lutku da joj kupe.
„Šta si sad našla? Šta nosimo?“ Upita Goran smešeći se svojoj sestri.
„Ovu komodu „ Pokaza rukom, smeškajući mu se. Treptala je svojim lepim okicama znajući da brat neće odbiti da joj pomogne šta god to bilo.
„Gde ćeš sad ovo da smestiš? Pa ti nemaš mesta za iglu u stanu. „ Nasmeja se Goran.
„To će biti, privremeno kod tebe, dok ne otvorim svoju radnju. „ Gledala ga je nežno očekujući njegov odgovor.
„Ti si čudo pravo „ Nasmeja se on svojoj dragoj sestri i poče gledati kako da ubaci tu starudiju u auto. Baka, koja je sve vreme gledala kroz prozor, posla svog unuka da pomogne Goranu.
Već je navikao na čudne ideje njegove sestre tako da nije bio mnogo iznenađen ovom idejom o prodavnici.
Kada je komoda natovarena, Sara sede u auto kraj brata. Srećna, poljubi bi ga u obraz a on okrene ključ u boravi i krenuše ka njegovoj kući.
Sanja Trninić
