Ušla sam u kuću i odmah otišla u svoju sobu kako bih sakrila uznemirenost i suze od Mire. Ali brižnoj ženi kao što je ona nije promaklo stanje u kom se nalazim. Odmah je krenula za mnom.
“Maki, šta ti je, dušo? Nije te valjda napala ona rospija? Oči ću da joj izvadim! “
Obrisala sam rukavom suze i s bolnim osmehom na licu odgovorila joj.
“Videla sam Milana… Sa drugom ženom. Delovali su veoma srećno. “
“O mila moja, dođi ovamo. “
Privukla me je u njen nežan zagrljaj. “Nadam se da te nije video uplakanu? “
Odmahnula sam glavom šmrčući.
“Ne zaslužuje da likuje nad tvojim bolom. Ko zna šta mu je sve ona rospija napričala kad te se odrekao. A pričala si da te voli. Ali ona ima veliki uticaj na njega. O, dušo moja, smiri se. Proći će taj bol a onda ćeš postati još jača i krupnim korakom krenućeš dalje. To ti potpisujem. “
Zagrlila sam je još jače i poljubila u njen punačak obraz. Bogu hvala što mi je dao ovu ženu i na taj način ublažio bol za majkom i ocem.
“ A Sofija? “
“Krofnica moja se naručkala i zaspala. O kako je medeno to dete. Mnogo vas volim obe. “
Ovoga puta obe smo pustile suze ali suze radosnice, suze zahvalnosti što imamo jedna drugu.
Vreme je prolazilo a ja sam bila bez posla. Nisam ni pokušavala u ambulanti da tražim mesto.
Još kao devojčicu baka me je naučila da šijem. I uživala sam u tome. Dva puta nedeljno spremala sam radnju gazda Mitinu koji je prodavao metražu. Uvek bi ostajalo materijala koji niko više nije kupovao. Kada je čuo da volim da šijem pakovao je meni te ostatke.
Mira je imala šivaću mašinu koja joj je ostala od majke a nije je koristila, sem da ponekad nešto zakrpi. Uveče, kada Sofija zaspi, crtala sam haljine a sutradan bih sašila takve sebi i Sofiji, potpuno iste. Tako obučene odlazile bi u radnju. Ubrzo, meštanke su to primetile i počele da me zapitkuju ko to šije. Jedna po jedna dolazile su sa željom da i njima sašijem baš onakvu haljinu što sam nosila u nedelju kad sam išla na pijac ili onu cvetnu od pre neki dan.
Sedela sam i šila nekad i po celu noć. Preko dana malo sam imala slobodnog vremena. Sofija je bila veoma živahna devojčica i nisam mogla da je ostavim ni minut samu. A nisam htela Miru previše da opterećujem. Koliko god da je volela nije mogla uvek da je stigne.
Kako je Sofija rasla imala sam sve više slobodnog vremena a i sve više narudžbina. Počela sam jako lepo da zarađujem. Išla bih ponosno sa svojom ćerkom po radnjama šepureći se u novim haljinama. Sad sam kod gazda Mite bile kupac materijala.
Žene su se domunđavale kad bi nas dve prošle pored njih.
“Vidi je što je digla nos. I uspela je da prevari onog čoveka i utrapi mu tuđe dete. Srećom njegova majka je to na vreme otkrila. “
Pored tih zmija bilo je i onih koji su me podržavali.
“Svaka joj čast. Sama podiže dete i gle kako je uspela. A da ti kažem, dete sve više liči na njega. Prokleta bila ona njegova majka što ih rastavi i ostavi dete bez oca. “
Nisam se obazirala na priče. Vodila sam svoj život kako sam najbolje mogla. Dete jeste sve više ličilo na Milana i nosilo je njegovo prezime, Milovanović.
Ali na sreću mora pasti neka sena zla.
Bila je subota. Sedela sam za mašinom kad je neko pozvonio na vrata.
Otvorila sam i povukla se unazad ugledavši kruto lice gospođe obučene po poslednjoj modi.
“Marija? “ Upitala me je izdižući obrvu.
“Ja sam, izvolite! “
“Znači Vi šijete kod kuće? Nemate radnju?“
Skamenila sam se. Zlobnice su me prijavile.
“Da. Ja šijem.. Izvolite, uđite. “
Zatvorila sam vrata i teškim nogama kao da su od olova krenula za gospođom do dnevne sobe.
Sanja Trninić
