“Ne volim da sam sam kada su praznici. Zato i putujem vozom.” Reče Putnik glave naslonjene na prozor kupea.
“Ne da bih sa nekim razgovarao već da tih dana budem tu sa ljudima i ako sa njima ne pripadam već duze vreme. I ako me ne slušate želim nešto da podelim sa vama.”
Voz putuje belinom zimske veceri. Ritmično kloparanje metalnih točkova uspavljulje putnike u toplim vagonima.
“Moje supruge nema već dugo i ja sam zaboravio kako se druži sa prijateljima.” Nastavlja Putnik tihim glasom, pogledom uprtim kroz prozor.
“Nikada se nismo svadjali, mogao bih čak da kazem da smo živeli u pravoj harmoniji. Mada jedanput smo se rastali na mesec dana. To i nije neka veličina -mesec dana, ali život nekada podigne takt pa su i tih 30 dana vredniji od decenija. Razumete?”
Voz se na po nekoj okuci savije tako da Putnik vidi lokomotivu i sve vagone ispred njegovog. Na momenat se pojave ljudi koji pričaju u svojim vagonima, dok se voz ponovo ne ispravi i vrati samo čistu belinu ispred Putnikovog prozora.
“To nije bio stvarno rastanak već neka igra koju smo oboje polu svesno smislili, da damo neku novu težinu našoj vezi. Neki novi ukus. Vidite mi nismo imali dece i onda verovatno, ponekad bračni parovi imaju vremena da istražuju širinu svoje veze. Glupo zar ne?
I kada sam se spremao da je pozovem, da joj kažem da mi je žao zbog rastanka, zazvonio mi je telefon: -Ljubavi dodji odmah!
Na vratima uzela je obe moje ruke u svoje i sa nevericom rekla: -Dušo bolesna sam.”
Kiša je počela.Vetar i kapljice prave šare na spoljašnjoj strani prozora. Putnik prstima po staklu prati njihov hipnotički ples.
“Bolest nije trajala dugo. Nismo se odvajali ni trenutka. Oči su mi bile širom otvorene svo vreme, želeo sam da proživim sve trenutake sa svojom ženom koje sam do sada propuštao dok sam gledao tv ili čitao novine kao vi sada.
Mogao sam da je gledam kako nešto radi na sebi svojstven način u kuhinji, ili kako skida kaput kada dolazi sa posla… Zato sam bio svestan svake sekunde koja nam je ostala i živeo sam svaki naš trenutak do kraja.
Ali to sve nije trajalo dugo..”
Pisak lokomotive pred ulazak u tunel podseti konduktera da proveri na ručnom satu prolazno vreme voza, kasne li zbog napadalog snega.
“Sada živim u našem stanu koji je isti kao i kada je bila tu: ormani su puni njenih stvari -crvena marama sa brošem koju je dobila od sestre za rodjendan , ispod ogledala polu potrosena šminka i parfemi.. Ljubičaste zavese koje se nisačim ne slažu, koje je bas takve htela- da razbiju monotoniju govorila je. Ali nje nema u tom stanu. Ima samo beskrajne tišine. I mog ne umiranja. U toj tišini lezim, zatvorim oči i mislim da bi čovek trebao jednostavno da prestane da postoji kada više ne postoji život ali opet probudim se.
Nekad u sred noći sedim na našem krevetu dok ulična rasveta ispunjava našu sobu. Da barem u zgradi ima parova koji se svadjaju noću, dece sa glasnom muzikom. ..Ali ne. Živim u zgradi gde su svi lepo vaspitani i nema nikad nikakve buke. Poneki automobil noću prolazi našom ulicom.”
Voz u svom dugačkom putu prelazi preko nekog mosta, poklanjajući svim putnicima koji sede pored prozora pogled na zaledjenu reku.
“Zato i bežim iz tog stana. Bežim od ukletosti mog ne umiranja. Bežim daleko. Ali onda stanem, mislim samo kako da mu se vratim jer ja ne postojim izvan našeg stana.
Nje nema u našem lepom stanu. Ali nema je nigde više nego tu!
U tom stanu je sav moj život i sva moja smrt. ..moje prokletstvo i moj svetionik…”
Voz usporava dok ulazi na peron.
“Izvinite.” Reče preko oboda novina čovek sa lutkom.
“Nisam primetio da smo ostali sami u kupeu, pa ste se verovatno meni obraćali mada ste vrlo tiho pričali. A pošto sedite do prozora a ja ovde preko puta do hodnika nisam vas ni čuo dobro. Izvinite stvarno zadubio sam se u novine, pratim jednu temu koja me zanima.
“Jel se i vi vraćate kući porodici za praznike? Ja imam ćerku od 5 godina koja jedva čeka da me vidi.”
Nastavi okrenut ledjima čovek sa lutkom ponosno dok skida svoj prtljag sa ostave iznad glave.
“Stalno sam u poslu pa malo vremena provodim sa porodicom, znate vi i sami kako je to. Danas smo svi zauzeti. Eto čekaju me na peronu, a ja nekad pomislim kako je ljudima koji su sami za praznike? To mora da je jako strašno. Sve najbolje i sretni praznici!!”
Kroz ne zatvorena vrata kupea uvlače se zvuci žamora sa perona i gužve u hodniku.
“Izvinite jel’ ste sami?” Reče mlada devojka na vratima kupea.
“Jel’ možemo da udjemo? Ovo su moji drug i drugarica.” Nastavi devojka dok seda ispred Putnika.
“Trazimo po celom vozu četrvrtog za igranje karata, da li ste raspoloženi? Ceo voz je ili previše “veseo” ili spava, ili im karte ne padaju na pamet. Znate ja kada sam bila mala svaki praznik smo provodili zajedno kao porodica i igrali smo društvene igre… U toploj sobi mi deca u pižamama na tepihu igramo porodične igre sa roditeljima, dok je napolju sve zavejano. To mi je uspomena kojoj se uvek vraćam, i želim da je podelim sa drugima svake godine u ovo vreme. A sada jedino što sam našla od društvenih igara su ove karte. Mada snaći ćemo se.. Da li pristajete?”
“Vidite ja baš nisam.. Ne znam ni pravila igre i..”
“Ne brinite.” Reče devojka dok stavlja karte Putniku u ruku. -“Voz na dalje ide sporije zbog smetova kako sam čula od konduktera, a možda negde i ne možemo dalje pa ostanemo zavejani u toplom vozu celu noc. To bi bilo zanimljivo? A imamo i piće..”
“Ja sam ponela punu torbu slatkih i slanih kolača bas za ovakve prilike.” Reče druga devojka.
” U redu onda.” Reče Putnik. “Ako tako hocete nisam protiv.”
“Evo, Svako dobije po 4 karte i onda..”
Ulični prodavci na prepunom peronu nude pečeno kestenje, svetleće ukrase i vatromet. Neki ljudi mašu putnicima dok voz nastavlja dalje belinom zimske noci.
Miloš Petrović
