“Izlazi iz moje kuće, kurvo jedna! I nosi to tvoje derište odavde. Njega si prevarila ali mene ne. “ Bile su reči kojima sam ispraćena iz kuće u kojoj sam živela svega dve godine sa svojim mužem i malenom devojčicom. Svekrva me je mrzela od prvog dana i jedva je dočekala priliku da me izbaci iz kuće.
Oktobar je mesec i večeri znaju da budu sveže. Uvila sam svoje čedo u ćebe i sa jednom torbom najpotrebnijih stvari izašla iz kuće. Nisam znala kuda da idem. Da sam sama ne bih toliko brinula ali sa detetom od šest meseci nisam mogla da ostanem na ulici. Išla sam gradom koji baš nisam najbolje poznavala razmišljajući kod koga bih mogla da prespavam.
Roditelje sam odavno izgubila a i malobrojna rodbina koja je ostala sa mnom u kontaktu bila je udaljena kilometrima odavde.
Prolazeći pored parka setila sam se teta Mire. Kad sam došla kod Milana da živim želela sam da nađem posao. Završila sam srednju medicinsku školu. U seoskoj ambulanti nije bilo potrebe za mnogobrojnim osobljem. Mirin suprug je bio nepokretan i trebala mu je medicinska nega. Odlazila sam kod njih po par sati dnevno. Nakon njegove smrti ostala sam u dobrim odnosima sa teta Mirom. Kad bih bila napadnuta od strane svekrve otišla bih kod moje Mire i tamo bih se isplakala. Bila mi je kao majka. Od kad sam se porodila nisam mogla često da idem kod nje.
Prišavši njenoj kući pokucala sam na prozor sobe u kojoj je spavala. Nakon par trenutaka čulo se otvaranje prozora.
Sa maramom na glavi, koju je obavezno nosila kad spava, čkiljeći bez naočara pokušavala je da vidi ko je to.
“O Marija moja, dete pa odkud ti ovako kasno. I to….iju sa detetom! Hajde brzo ulazi u kuću. Nazepćete. “
Prišla sam vratima koje je ona upravo otključavala.
“Hajde, hajde… Ulazi. “
Ušli smo u dnevnu sobu gde je peć još bila vruća. Spustila sam Sofiju na krevet i sela kraj nje odmotavajući ćebe u kojem je bila. Malo se promeškoljila i nastavila da spava.
“Mila moja, šta se desilo? “
“Milan je otišao na put, zbog posla a ona… Isterala me je sa detetom. Jedva je čekala da on ne bude tu. “
“Ali to je dete njenog sina, njeno unuče. “
“Ona uporno tvrdi da sam ga prevarila i da je to tuđe dete. Milan je vremenom popustio i kad je tu dopušta joj da viče na mene. I eto, sad me je izbacila. Nisam znala kuda bih pa sam došla ovde. “
“Naravno, pa gde bi drugo. Znaš koliko te volim i sve bih učinila za tebe. “
Suze su mi krenule niz lice i osetila sam blago olakšanje znajući da imam nekog ko mi može pomoći.
Sofija i ja smo dobile gostinjsku sobu. Nisam imala krevetac ali imali smo udoban krevet koji je bio sasvim dovoljan za nas dve.
Mira je bila presrećna što smo s njom. Prestala je da štrika sebi džemper i počela je Sofiji prsluk i kapicu. Sofija je bila vesela i pružala je ručice ka Miri kao da je zna od rođenja.
Čula sam, dok sam išla po hleb, da se Milan vratio sa puta. Nadala sam se da će nas potražiti ali nije. Prolazili su meseci ali njega nije bilo iako znam da je čuo gde smo.
Jednog dana, vraćajući se sa pijace, rešila sam da prođe pored njegove kuće nadajući se da ću ga sresti i porazgovarati sa njim. Dvorište je bilo prazno i kad sam već pomislila da ga neću videti otvorila su se vrata kuće i odande je izašla neka žena smejući se a za njom išao je Milan. Kao je izašao stao je naspram nje, zagrlio je i poljubio.
Kao najoštriji nož nešto mi je rasporilo utrobu. Ubrzala sam korak ne osvrćući se.
Sanja Trninić
