Bila je već sredina decembra. Sneg je baš tog dana zavejao grad. Putari, po običaju, nespremni, nisu stigli da očiste sve ulice. Samo glavne.
To nije sprečavalo Saru da krene na promociju knjige. To se i ovako retko dešavalo u njenom gradu. A volela je da čita. Od kad je rodila drugo dete imala je jako malo vremena za čitanje a za izlaske skoro ni malo. Zato, saznavši za promociju koju je organizovala njena prijateljica u svojoj knjižari, rešila je da ostavi sve obaveze, dete mužu i opusti se bar tih dva sata koliko je trebalo da traje promocija.
Sela je u svoj autić, okrenula ključ u bravi a motor je nerado zabrundao. Klizeći levo – desno izvukla se iz naselja u kom je živela. Na glavom putu već je bilo lakše.
Novi problem je nastao kada je trebala da nađe parking. Rešena da joj ništa neće pokvariti veče pažljivo se zavukla između dva automobila na neočišćenom parkingu. Sad je već bilo lako, još dvesta – trista metara i tu je. Ali ni putanje nisu baš bile spremne za damu u štiklicama.
Izborivši se sa svim mukama zamalo ne pade na stepeništu ispred knjižare. Nekako uspostavi balans i nađe se na vratima knjižare sva zajapurena kao da se probijala kroz smetove.
Dečko od tridesetak godina sedeo je kraj vlasnice knjižare. Vedrog lika, nasmejanih očiju razdragano joj je nešto objašnjavao. Za čas zastade u pola rečenice spazivši Saru. Mira, domaćica večeri, upozna ga sa Sarom.
“Bojane, ovo je moja draga prijateljica Sara. Inače i ona je pisac. “
Sara se na te reči nasmeja i stidljivo pruži ruku. Uvek se čudno osećala kad neko za nju kaže da je pisac. Plašila se da možda ne zaslužuje tako važno zvanje.
Njegov topao pogled izbrisa joj sve misli iz glave. Predstavi joj se i nežno stisnu njenu ruku, držeći je koji tren duže u svojoj. Mira oseti tu emociju koja je prostrujala između njih dvoje.
Sara se pribra i sede na stolicu u prvom redu.
Ubrzo sve stolice u knjižari bile su zauzete.
Bojan je spremno odgovarao na Mirina pitanja, pričajući veoma opširno, pri tom ne ponavljajući rečenice. Pričao je sve zanimljivije kako je vreme odmicalo.
Nažalost, Sara je morala ranije da krene zbog bebe. Pozdravila je Bojana i Miru i otišla.
Te večeri, čim se domogla kreveta, uključila je internet na telefonu i na Facebooku potražila Bojana. Listala je neko vreme njegove slike. Bilo je nešto lepo i privlačno u njegovih očima, u njemu. Ne razmišljajući mnogo posla mu zahtev za prijateljstvo. Shvativši šta je uradila krenu da poništi zahtev ali već je dobila obaveštenje da je zahtev prihvaćen. A nakon par sekundi i poruku.
“Hvala za zahtev za prijateljstvo! Drago mi je da ste bili na promociji. I drago mi je što smo se upoznali. “
“Bilo je jako prijatno. Uživala sam slušajući Vas. I rado ću pročitati knjigu iako to nije žanr koji čitam ali ako zanimljivo pišete kao što govorite, sigurno ću uživati. “
“Drago mi da to čujem. S nestrpljenjem čekam utiske. “
Dugo nije mogla da zaspi te večeri. Ujutru, čim je ustala uzela je knjigu i počela da čita. Priča je sve više uvlačila u radnju knjige i jedva je odložila kad je beba zaplakala.
“Čim moj mišić zaspi opet se vraćam čitanju. “ Rekla je na glas kao da govori sa knjigom.
I zaista je tako i bilo. Pronalazila je, ni sama ne znajući kako, slobodno vreme kako bi što više čitala.
Kraj knjige se bližio. Morala je što pre da ode i kupi drugi i treći deo. Ne sme praviti veliku pauzu između delova.
S vremena na vreme poslala bi po neku poruku Bojanu, kao da mu kaže trenutne utiske. A on je, vešt mangup, svojim rečima sve više zavodio, iako je sasvim kulturno samo odgovarao na poruke.
U jednoj od tih poruka rekao je da bi voleo da vidi dva svetionika na ušću Tamiša i Dunava i da se nada da će sledeći put doći preko dana kako bi mogao da poseti to mesto.
Iako rođena u Pančevu nikad nije razmišljala da poseti svetionike. A toliko puta je slušala da ih ljudi pominju, pogotovo pecaroši.
Na proleće turistička organizacija grada organizovala je obilazak svetionika. Rešila je da ode.
Razmišljala je o Bojanu. Šta to njega oduševljava kod ovih kula? Njoj su delovale jezivo i verovatno nikad sama ne bi došla na ovo mesto a pogotovo ne noću. Tada su joj prošle kroz glavu slike iz knjige i zadrhtala je.
To veče mu je pisala o poseti svetionicima. On se radovao kao dete čitajući njenu priču.
Kroz poruke osetila je da i on gaji simpatije prema njoj ali znala je da od toga nema ništa. To je i osetila jednom prilikom kada su se slučajno sreli u Beogradu.
Prišao je, zagrlio je i poljubio u obraz, zadržavši je neko vreme u zagrljaju.
Nakon toga pisao joj je o svojim osećanjima. Iako je i ona gajila simpatije prema njemu jasno mu je stavila do znanja da od toga nema ništa. Ali želela je da ga ima kao dobrog druga.
Pisala je priče a u njih je unosila emocije koje nije mogla da uputi njemu. Nadala se da ih čita i da oseti to.
Smatrala je da treba da čuva ta osećanja sebično i tajno u sebi. Da iz njih crpi inspiraciju za pisanje i na taj način neguje ljubav u svojoj mašti.
Jer, kome je mašta naudila?
A kad god ima priliku ode do svetionika. Često i sama bude tamo ali ne plaši se jer zna da je čuva njen svetioničar. Unutar svetionika šapne nežne reči koje vetar tajnim putevima nosi iz Tamiša ka dalekoj Nišavi. A tamo, da li to stiže do njega? Naravno da stiže. Ona to zna jer često dobije i odgovor istim putem.
Ko zna da mašta može da živi u ljubavi koja je fizički nije moguća, šaljući poruke sa dva stara svetionika.
Sanja Trninić
