Plovila sam noćas
nekim nepoznatim plimama,
tražeći nešto,
ili nekoga
bježala sam
borila se,
navlačila na sebe
svoju koprenu purpura
da zaštitim se
od neželjenih pogleda
gladnih očiju oko sebe.
Sjajile su u tom mraku
nevremena, kao jarke
točke aveti svih
prošlih vremena.
Bježala sam
sama, posustajala,
gušila me sopstvena
koprena.
Umorna, od iscrpljenosti
pala,
nestala na mostu purpura
lišćem zamotana,
u praznom prostoru beskraja…
Martina Kopić
