Jutros sam ustala rano. Javila sam koleginici Nataši, koja je radila sa mnom u kancelariji, da ću kasniti. Morala sam što pre stići do banke da vidim u čemu je problem. Sad nisam toliko pridavala značaja izgledu. Obukla sam prvo što sam izvukla iz ormana, vezala kosu u rep i izletela iz kuće.
Toliko sam poranila da sam morala da čekam da otvore banku. Kako bih smanjila napetost prošetala sam gradom. Sve vreme sam vrtela po glavi šta bi mogao da bude problem. Imam solidnu platu, nemam zaduženja… Ne znam.
Kada sam napokon rešila da kupim sebi kuću i našla onako divnu aozu… Strah me da me ne odbiju. Šta ako kažu da ne mogu da dobijem kredit? Ne, neću tako da razmišljam. Sigurno treba još neki papir da potpišem i to je to.
Lakunulo mi je kada sam videla da onaj namrgođeni čika otključava banku. Čak sam se i njemu obradovala. Pojurila sam ka vratima. Iznenađeno me je pogledao.
“Dobro jutro, gospođice! Čemu tolika žurba? “
“Moram hitno kod gospodina Dejana Dimitrijevića.“
“Uđite i sačekajte. Gospodin Dimitrijević nije još došao.“
Ne mogu da verujem. Još i kasni. Okretala sam se okolo tražeći neku zanimaciju.
Vrata se otvoriše i on ulete u banku.
“Izvinite, kasnim. Uđite u moju kancelariju. Marija, donesite nam dve kafe.“
Sama njegova pojava i smirenost u glasu i mene su smirila. Ušla sam u njegovu kancelariju i sela. Sto mu je bio uredan. U desnom uglu stojale su dve fascikle a sem toga nije bilo drugih papira. Ušao je i seo na svoju stolicu.
“Molim Vas, izvinite još jednom.“
“U redu, nije problem. Nego recite mi, molim Vas, o čemu se radi? Već dve noći ne spavam.“
“Ništa strašno, verujem da ćemo to rešiti bez mnogo muka. Potreban Vam je jedan jemac. Uradili smo Vaš kreditni biro i na sastanku je rečeno da bi trebalo da imate jednog jemca.”
Gledala sam u njega a razmišljala ko bi mogao da bude jemac. Maja ima kredit i sigurno ne može, Nataša ima čudnog muža sigurno bi joj pravio probleme. Ne znam. Moram još da razmislim.
“Rezmislite o tome pa mi javite ujutru.“ Pružio mi je svoju vizit kartu sa brojem telefona.
Do ujutru! Kako tako brzo da nađem nekog?
Pozdravila sam ga i izašla iz banke. Zamišljena stigla sam na posao.
Nataša me je zabrinuto pogledala kad sam ušla u kancelariju.
“Šta se desilo? Bleda si kao krpa.“
“Ništa, mali problemi oko kredita. Izvini, danas ću izaći ranije. Moram da nađem nekog ko će mi biti jemac.“
“Tako bih volela da ti pomognem ali znaš već kako je kod mene.“
“Znam, ne brini.“
Ostala sam još neka dva sata na poslu a onda sam krenula kući.
Usput mi je zazvonio telefon. Baka, čiju kuću sam gledala čekala je da dođem. Ne razmišljajući okrenula sam auto u njenom pravcu.
Dočekala me je ispred kuće.
“Dobar dan, draga moja. Nestrpljivo Vas čekam. Izvolite, uđite.“
Ušla sam u kuću ovoga puta ne primećujueći njene lepote. Ušla sam u dnevnu sobu i sela na isto mesto kao i prošli put.
“Sandra, zašto ste tako tužni? Da li je sve u redu?“
“Nisam sigurna. Danas su me zvali iz banke u kojoj sam tražila kredit i rekli da moram da imam jednog jemca. Evo već satima razmišljam o tome ali ne verujem da ću ikoga naći. A tako mi se svidela ova Vaša kuća.“ Tužnog pogleda posmatrala sam kuću koju zamalo nisam kupila.
Baka je mirno sedela i posmatrala me je.
“Ja ću Vam biti jemac.“ Reče odlučno.
“Molim?“ Kao da nisam razumela reći koje je upravo izgovorila.
“Da, ja ću biti jemac.“ Ponovila je glasnije i sada se nasmejala.
“Ali čime jemčite? Ona malena kuća neće biti dovoljna za to a s Vašom penzijom ne bi mogli da garantujete isplatu rata.“
“Imam ja još nešto. Nadomak grada imam nekoliko hektara obradive zemlje, na dobrom mestu. Godinama je obrađuje jedan čovek bez nadoknade, dovoljno mi je samo da ne bude parlog. Tom zemljom jemčim.“
“Ne znam kako da Vam zahvalim. Ne brinite ja ću redovno plaćati nećete imati problema sa mojim kreditom.“
“Znam ja to, zato i hoću da pomognem. A i jako si mi draga i ne želim drugi neko da bude vlasnik moje kuće. Izvini, mislim da je bolje da pređemo na ti. I ovako ćemo uskoro biti prve komšinice.“
Suze su mi krenule. Ustala sam, zagrlila je i poljubila u njen naborani, mili obraz.
Ostatak vremena proveli smo u smehu i šali. I naravno praveći planove za moje useljenje.
Iste večeri pozvala sam Dejana i rekla mu da imam jemca.
“Izvinite što sam Vas nasekirao ali tako su mi tražili iz uprave. Dugujem Vam kafu za ovaj pretrpljeni stres.“
“Hvala Vam, dobro će mi doći da se oporavim.“
Čim sam završila razgovor počela sam sa planiranjem pakovanja. Uskoro ću biti u svom novom domu.
Sanja Trninić
