Jučerašnja žurka povodom mog tridesetog rođendana ostavila mi je lepe uspomene i haos u iznajmljenom stanu gde sam živela već pet godina sama. Radila sam u velikom modnoj kompaniji koja je svoje proizvode izvozila po celoj Evropi. Kao komercijalista bila sam stalno u kontaktu sa ljudima ali nikad nisam naišla na nekog ko bi me kozainteresovao da se udam. A tek društveni život posle posla bio skoro nikakav. Imala sam samo Maju, drugaricu iz osnovne škole. Hoću reći samo sa njom sam se družila a inače imala sam dosta prijatelja. Ali slabo sam izlazila.
I na jučerašnjoj žurci bili su tu ljudi koje nisam dugo videla. Na Majin nagovor pozvala sam sve te ljude. Bilo nas je oko dvadesetoro.
Lenjo sam se proteglila u krevetu i pogledala po stanu. Nije bilo mesta gde nije stojala neka flaša, čaša ili ko zna već šta. Nije mi se ustajalo ali morala sam. Iako mi je danas slobodan dan znala sam da posle podne treba da odem u banku, na zakazani razgovor sa bankarskim savetnikom u vezi kredita koji sam planirala da podignem za stan. Dosta sam više bila podstanar, vreme je da svijem svoje gnezdo. Istina u tom gnezdu biću samo ja ali valjda će uskoro doleleti neki pevac. Glasno sam se nasmejala ovoj svom glupom poređenju.
Hajde Sandra, i ovako sve ovo čeka tebe da raspremiš. Ako misliš da večeras, posle banke, dođeš u čist stan i odmaraš, sad zasuci rukave i u akciju.
Naravno, najpre sam skuvala kafu. Trebaće mi. A onda sam uzela veliki crni džak i krenula sa skupljanjem đubreta. To i nije bio toliki problem kao ribanje tepiha na mestima gde je prosuta hrana ili piće.
Potrajalo je to satima. Pogledala sam na sat i uspaničeno shvatila da za sat vremena treba da budem u banci. Najpre sam otišla pod tuš i prepustila se njegovim čarima. Dugu kestenjastu kosu uvila sam u peškir i otišla do ormana da odaberem garderobu.
Odmah mi je za oko zapao krem kostim koji sam kupila prošle godine za proslavu godišnjice firme. Braon cipele sa malo višom petom i iste boje torba. Braon jesenja pelerina je odlično pristajala uz to. Nalakirala sam nokte i našminkala se. Kosu sam uvijala četkom u blage lokne i pustila je da pada niz leđa.
Spremna, uzela sam ključeve od mog malenog plavog pežoa i uputila se na zakazani sastanak.
“Dobar dan, imam zakazan razgovor sa Marijom Tomić. “
Čovek iz obezbeđenja me je pogledao iznad naočara i lenjo odgovorio.
“Gospođa Tomić je morala hitno da ode na važan sastanak. Zameniće je kolega Dejan Dimitrijević. Izvolite, ovde, desno kancelarija. Uđite, čeka Vas. “
Ok, svejedno sa kim ću razgovarati važno je samo da dobijem povoljne uslove kredita a onda odoh da biram kuću.
Oduvek sam živela u kući a svega ovih pet godina u stanu. Volim kuću i zato sam rešila da je kupim.
Pokucala sam na vrata i na njegovo “izvolite “ ušla.
Zastala sam na tren a rekla bih da se i on zbunio. Bio je lep i zgodan kao Bog. Sandra, skoncentriši se jer ovaj će ti uvaliti najskuplji kredit ako poželi. Prišla sam i predstavila pružajući ruku.
“Aleksandra Mladenović “
Pružio mi svoju krupnu šaku. “Dejan Dimitrijević, drago mi je. Izvolite sedite.”
Još više me je opčinio kada sam videla koliko je visok, zgodan i kakav pristup ima… Uf, teško će teći ovaj razgovor.
Sedela sam tamo dobrih dva sata. Sad da me pitate kolika je kamata, ne znam. Nadam se da da sam dobro prošla. Bilo kako bilo ja sam potpisala silne papire i dobila kredit. Sad ostaje da tražim kuću a već ću nekako smisliti kako ponovo da sretnem gospodina Dimitrijevića.
Sanja Trninić
