Nena je rešila da malo prošeta parkom. Volela je, kad god joj je to vreme dozvoljavalo, da šeta po parku udišući miris cveća, trave i tek olistalog drveća.
Na jednoj klupici sedela je baka od nekih osamdesetak godina. Oslanjajući se o štap, pognute glave, razmišljala je nešto verovatno veoma ozbiljno, izgovorivši po neku reč naglas.
Spazivši Nenu, koja joj je dolazila u susret, podiže ruku kako bi je zaustavila da joj nešto kaže. Nena pomisli da je jedna od onih što prose, pa poče vaditi novčanik iz torbe, razmišljajući koliko da dà baki. Bilo joj je žao ljudi koji prose, pogotovo tako starih osoba i uvek im je davala koliko je mogla.
Prišla je baki sa već izvađenim novcem ali se zaustavi kad vidi da baka hoće nešto da je pita.
“Dobar dan, sine, koliko je sati?”
“Pola deset.”
“Da li imaš mobilni? Možeš li da pozoveš ovaj broj? Čekam sina trebao je doći po mene ovde u 9h ali još ga nema. Znaš, on puno radi i sigurno zato kasni.”
Nena uze telefon iz torbe, a novčanik brzo spakova u torbu. Bi joj sramota što je pomislila da baka traži novac. Ukuca broj koji joj baka dade. Telefon je dugo zvonio ali niko se nije javljao. Nena je pozvala još koji put i nakon četvrtog poziva javi se mlađi ženski glas.
“Dušan ne može da se javi…. na sastanku je”. Jedva izgovori devojka smejući se. I prekide vezu.
Nena je shvatila koliko je “zauzet” bakin sin ali ipak ne reče svoje mišljenje na glas.
“Sekretarica Vašeg sina mi reče da je na saatanku pa ne može da se javi.”
“Eto znala sam ja. On puno radi…. a trebao je da me odveze kući… ja sam šećeraš, trebala bih insulin da uzmem… valjda će uskoro završiti pa će doći po mene.”
Nena se rastuži na ove bakine reči i predloži da je ona odvede kući.
“Hvala ti sine… a da ja tebe ne zadržavam, sigurno imaš neka posla?”
“Ne brinite, imam vremena”. Umiri bakicu svojim rečima i pozva taksi. Sela je i ona sa bakom u auto i otpratila je do stana.
Baka je bila zadovoljna i zahvalila joj se.
Nena se pozdravi sa bakom i krene svojoj kući. Seti se svoje majke, koje odavno već nema i u mislima prekori Dušana zbog nemarnosti prema majci.
“Žaliće jednog dana kad je više ne bude”.
Sanja Trninić
