Bilo je popodne i bila je zima.
Silazio sam dugim stepenicama čežnje
Do hladnog hodnika,
Do dugačkog hladnog hodnika,
A dole na podu kraj stepeništa
Ležala je saksija zamrzlog cveća.
Nosio sam par knjiga u rukama
I par briga u mislima
Krijući umor u zenicama.
A tamo kraj prozora
Stajala je Ona
Sa raspuklim kestenjem u očima,
Sa komadićem jutarnjeg sunca na usnama.
Tamo kraj prozora stajala je Ona,
Kao neka osmehnuta ljubav,
Osmehnuta ljubav u zelenoj pelerini.
I zastao sam na trenutak,
Tu, na jedan korak do sna,
Rekao sam joj: zdravo.
Klimnula je glavom.
Moj pogled je izgarao na njenim usnama
Od jutarnjeg sunca.
Rekao sam joj: čini mi se da te znam odavno.
Pogledala me je upitno sa očima od raspuklog kestenja.
Da, viđao sam te kako šetaš mojim snovima,
Kao promenadom.
Da ti slučajno nisi ona devojka
Koja je izgubila srebrnu cipelicu
Na pragu mog sna
One noći kad se mesečina razlila
Po mom sećanju.
Ako si ti ona devojka koju godinama tražim
Da bih joj vratio neke sitnice,
Koje ona uporno zaboravlja u mojim snovima,
Ako si ti ona devojka koja dugo već
Krije ključeve od purpurnih odaja mog srca,
Ona devojka koja mesecima pred zoru
Nestaje iz mog naručja,
Ako si ti ta devojka,
Molim te, reci nešto.
Jer te zvezde u tvojim zenicama
Liče na platno na kome piše: cilj!
Molim te, reci nešto da znam jesam li stigao,
Ili je cilj još uvek daleko.
A Ona je stajala nemo kraj prozora,
Kao neka tajanstvena ljubav,
Tajanstvena ljubav u zelenoj pelerini.
Njeno ćutanje je uspavljivalo hodnik,
Njeno ćutanje je odzvanjalo u mojim ušima.
Pitao sam je zna li gde se nalazi
Ulica posečenih hrastova.
Možda, tiho je rekla.
Pitao sam je hoće li biti tamo
Kada iscuri februar i sa crkvenog tornja
Odzvoni šest puta.
Možda, opet je tiho rekla,
A između nas, u mojim i njenim mislima
Tekla je velika reka hrleći u tamno predvorje
Najtajanstvenije ljubavi.
Tekla je velika reka na kojoj smo Ona i ja
Bili dva broda, koja u olujnoj noći
Lutaju bez kompasa tražeći svetionik.
Već je iscurela i poslednja kap februara,
Sa crkvenog tornja odavno je odzvonilo šest puta
A Ona se lagano približava
Dugačkom ulicom moje stvarnosti.
Stajala je na korak do mog sna,
Njene reči su uspavljivale suton.
Bila je u mom naručju
Ona, kao neka nasmejana ljubav,
Nasmejana ljubav u zelenoj pelerini.
Saša Vojinović
