Bilo je već kasno kada sam zaključala kancelariju i krenula kući. Već duže vreme, vraćala sam se kući peške. Prijalo mi je da bar malo prošetam, jer sam na poslu sedela za računarom a i posle podne nisam imala vremena za neku rekreaciju.
Bilo je hladno. Sneg je bio do kolena a temperatura u minusu nije dozvoljavala da se otopi.
To veče je bilo posebno mirno, bez vetra, bez mnogo ljudi.
Tek poneki par bi prošao zagrljen. Vreme za dečiju igru na snegu, odavno je prošlo.
Imala sam svoj omiljeni kaput i topao šal oko vrata. Kapu sam retko nosila, pa tako i tog dana nisam je imala. Dugu, plavu kosu pahulje su brzo okitile.
Put do kuće bio je dug, ali to mi nije smetalo. Ja sam onaj tip ljudi kojima nikad nije dosadno. Čak, mislim da nemam dovoljno vremena u toku dana da bih uradila ono što moram i ono što volim. Tako je bilo i te večeri. Udubljena u svoje misli, neosetno sam prešla put do svoje kuće.
Očistivši čizme i kaput od snega, uđoh u svoj topli dom. Miris lavande izmami mi osmeh. Volim miris lavande. Imam dve malene saksije na prozoru, koristim osveživače sa mirisom lavande a imam i neke kremice sa mirisom lavande.
Stan je mali ali mnogo truda i ljubavi uložila sam u njegovo opremanje. Jedan ceo zid prekriven je knjigama. Kraj police sa knjigama nalazi se udobna fotelja i maleni stočić sa lampom.
Tu najviše vremena provodim. Često čitam knjige a volim i da pišem.
Skuvala sam kafu, obukla udobnu kućnu odeću i smestila se u omiljenu fotelju.
Bila sam pri kraju čitanja knjige “Snežno dete” i već sam planirala šta ću da čitam sledeće.
Moje misli prekinulo je zvono na vratima. Nikoga nisam očekivala. Zbunjena ustadoh da otvorim. Na vratima bio je kurir brze pošte. Ko mi sad šalje ovo? Potpisala sam i unela unutra svoju poštu. Bila je to kutija, ne prevelika, lepo upakovana. Polako sam je raspakovala i pazljivo počela da razgledam njen sadržaj. Na vrhu kutije bilo je pismo.
Pored pisma bile su neke slike, sitni predmeti, za koje nisam znala ni kome pripadaju, ni zašto je to poslato meni.
Rešila sam da prvo pročitam pismo.
Pažljivo sam otvorila koverat u kome je bilo presavijeno nekoliko papira. Otvorih prvi. Nepoznati rukopis, potpis – Milan?!
S obzirom da time nista nisam otkrila, rešila sam da počnem sa čitanjem.
“Poštovana gospodjice Snežana,
S obzirom da jedini znam priču o Vama, smatrao sam da je moja dužnost da Vam pošaljem Stefanovo pismo”
Zastadoh na tren. Stefan?! Ko bi to mogao biti. Pokušavala sam da se setim, ali koliko me sećanje služi, nemam prijatelja, a ni rodjaka pod tim imenom.
Nastavljam sa čitanjem, sigurno ce odgovor doći.
“Stefan je celog života bio bolesljiv a u poslednje dve godine, njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo i najviše vremena provodi u svojoj sobi, neretko u postelji. Iz tog razloga je šaljem njegovo pismo.
U prilogu ovog mog pisam, naci ćete Stefanovo.
S poštovanjem
Milan Simic”
Radoznalo otvaram sledeće pismo. Takodje nepoznat rukopis, napisan drhtavom rukom. Ali ipak čitljiv.
Radoznalost sve više raste u meni i da mogu u 2 sekunde bih pročitala celo pismo, samo da otkrijem više o čemu se radi.Ipak sa strepnjom nastavljam čitanje.
“Draga Neno,”
Opa, ovolika prisnost me zbunjuje.
“Jedva sam dočekao dan kad mogu da ti napišem pismo i sve ti objasnim. A, nadam se, da ću poziveti još toliko da mogu i da te vidim. Ako to, naravno, budeš želela.
Često te zamisljam onakvu kakvu te pamtim. Devojčica od 5 godina, duge zlatne pletenice padaju ti preko ramena. Veseo lik, vragolaste oči boje neba. Često si nešto pevušila i skakutala po kući. Majka te je često smirivala, da ne bi smetala bolesnom ocu. A onda bi ti svoje vragolije nastavljala u dvorištu.
A ja, ozbiljan dečak sa svojih 10 godina, bio sam ozbiljniji. Kad se samo setim koliko sam se ja osećao odraslim i mnogo starijim od tebe. Pomagao sam majci po kući, odlazio u nabavku namirnica i često pazio na tebe. Ali ipak, zabavljale su me tvoje vragolije i voleo sam da se igram sa tobom u onim satima kad nisam imao obaveza.
U dvorištu smo imali malenog psa, kome si ti dala ime Boni i macku Miciku. Imali smo i par kokošaka i malo bašte, koju je majka, i pored svih obaveza, obradjivala. Govorila je da tako nikad nećemo biti gladni.
Sećam se, bila je divna žena. Spolja gledano, nezna, pomislio bi čovek da bi je jači vetar mogao slomiti, ali zato iznutra – čvrsta stena. Ona je bila stub naše porodice. Otac je oboleo i cesto je bio prikovan za postelju.
Te godine je umro. Svi smo bili utučeni ali ti si, nekako, najviše patila. Bila si mala ali ipak jako vezana za oca.
Majka je pokušala hrabro da nastavi dalje. Borila se ne bi li nas odhranila i izvela na pravi put. Vremenom sve teže je podmirivala troškove vec stare, trošne kuće.
U našem mestu živeo je stariji bogat čovek, koji se nikad nije ženio i nije imao dece. Da li je bio grub ceo život ili je postao takav vremenom živeci sam, ne znam.
Majka mu se svidjala odavno, a sad se osmelio i da joj pridje i ponudi brak. Dugo ga je izbegavala i gurala od sebe. Ali, pošto su nasi prihodi bili mizerni i živeli smo sve gore, pomislila je da bi udaja za njega rešila naše probleme. Rekla mu je da pristaje. Medjutim, on je imao jedan uslov. Želeo je samo tebe da prihvati a mene ne. Majka je plakala i molila ga ali on se držao svoje odluke.
Znajući da ne mozemo dalje sami, jedno veče je razgovarala samnom i rekla mi o čemu se radi.
“Stefane, ljubavi moja, znaš i sam u kako smo teškoj situaciji. Nikad ne bih ovo uradila da imam bilo kakav drugi izlaz. Jednog dana, kad stanem na noge, doći ću po tebe, obećavam ti”
Jecala je sve vreme i grlila me.
Razumeo sam je, mada sam imao samo 10 godina… razumeo sam je. Želeo sam da ti budeš srećna i da se nikada ne ugasi sjaj u tvojim očima. Već sutradan kofer mi je bio spakovan i Gospodin i majka odveli su me u dom.
Ti se sigurno ni ne sećas toga, bila si mala. Ne znam ni šta ti je majka rekla.
Godine su prolazile, potajno sam se nadao da će majka doci po mene. Ali nije nikada došla. Nisam je mrzeo. Znao sam kolika može biti njena bol i bio sam siguran da je donela pravu odluku.
Kada sam postao momcic, često sam prolazio krisom pored kuće ne bi li te video. A onda, jednoga dana, izašla je prelepa plavokosa lepotica. Nisam verovao da neko može biti tako lep. Prepoznao sam onaj divan sjaj u tvojim očima i to je bilo dovoljno da se srećan vratim u dom.
Posle toga sam često prolazio pored škole i kuće i pratio kako rastes.
S vremenom sam sve više oboleo. Dom za decu, zamenio je dom za odrasla lica koja ne mogu da se staraju o sebi. I tu sam provodio leta, zime…
Sve sam redje izlazio i najteže mi je bilo što ne mogu da te vidim. U domu sam upoznao bolničara Milana kome sam ispričao celu moju priču. Milan je predlozio da će te on obilaziti, saznati sve o tebi i donositi mi tvoje fotografije. Tako je i bilo. Krisom te je slikao i donosio mi fotografije. Neizmerno sam mu zahvalan na tome.
A onda, jednog dana, doneo mi je vest da je Gospodin umro.
Vratio mi je nadu da ćemo se ponovo sresti. Zamolio sam ga da ti pošalje ovo pismo.
Ne znam koliko ću jos živeti ali svakako moj život bice ispunjen nadom da ćes želeti da me vidiš, da ćeš me potražiti.
S ljubavlju,
tvoj stariji brat Stefan”
Spustila sam drhtave ruke u krilo i počela tiho da jecam. Osećanja su bila pomesana i nisam znala da li treba da osudjuem majku ili ne. Ali svakako sam znala da želim da vidim Stefana i da probam da mu nadoknadim ljubav sestre i majke, bez koje je živeo toliko dugo.
Bilo je već kasno i nisam mogla da krenem u dom. Ali, jedva sam čekala da osvane novi dan.
Noć je bila duga kao godina. Ni sekunde nisam spavala. Čim je svanulo ustala sam, obukla se i skuvala jednu jaku kafu. Čekao me je veoma uzbudljiv dan.
Nisam želela da zovem mamu jer su mi osećanja bila nesredjena i nisam želela da je povredim.
Mojima s posla javila sam da me ne očekuju tog dana, da se ne osećam baš dobro.
Pozvala sam dom i Milanu najavila posetu.
Trudila sam se da se dovedem u red, koliko je to moguće posle neprospavane noci. Želela sam da izgledam lepo kad se sretnem sa bratom posle toliko godina.
Nestrpljiva da ga što pre vidim, krenula sam kolima.
Putem sam zamisljala nas prvi susret i razmišljala sta da mu kažem.
Posle kraće voznje zaustavila sam auto ispred doma. Na vratima me čekao nasmejan mladić. Bio je to Milan.
Vodeći me kroz dugačak hodnik rekao je kako Stefan jedva čeka da me vidi.
Ispred njegovih vrata, razišla sam se s Milanom. Par sekundi sam stajala i pokušavala da smirim disanje i otkucaje srca. A onda sam tiho pokucala. Čula sam glas iza vrata i nesigurno krenula unutra.
Čovek izmorenog ali obrijanog i nasmejanog lica, sedeo je u fotelji pored prozora. U trenutku sam zastala kao da sam nešto poznato videla na tom licu. Onda se nasmejah i ja i pridjoh mu bliže. Suze su zamutile njegove lepe, izmorene oči. Pruzio je drhtavu ruku i promuklim glasom je rekao:
“Dobro mi došla sestrice moja mila”
Suze su oblile i moje lice. Prišla sam mu i zagrlila ga črvsto.
Prošlo je već nekoliko dana od kad sam se srela sa Stefanom a još nisam razgovarala sa majkom. Odlagala sam taj dan da se malo smirim i razmislim o svemu.
Volim svoju majku, ceo život je živela i živi samo za mene.
Čudno mi je bilo što je njeno lice uvek bilo tužno i često su joj oči bile vlazne. Kao mala, posmatrala sam majke svojih drugarica da vidim sa li su i one takve. Medjutim, one su uvek bile nasmejane, srećne. Nisam znala šta to muči moju majku.
Živela sam blizu nje i rešila sam da odem peške do njene kuće i da još jednom u glavi složim rečenice koje ću joj reći. Jutros sam je zvala i najavila dolazak. Bila je presrećna. Retko sam odlazila kod nje. Nisam mogla da uklonim tugu sa njenog lica a nisam mogla ni da je gledam takvu. Znam da je to bilo sebično s moje strane ali tako mi je bilo lakše.
Prišla sam vratima i pozvonila. Otvorila mi je naša vesela pomoćnica Sofija.
“Dobro nam došli, gospodjice Snežana! Majka se toliko obradovala što dolazite, da je rešila sama da spremi ručak. Eno je u kuhinji.”
Majka je često volela sama da sprema moja omiljena jela. Gospodin se ljutio što ona kuva, tako da je ona to krišom radila, kad on nije bio tu.
Ušavši u kuhinju, videla sam majku koja je veoma hitro skakutala od šporeta do radne ploče i kuhinjskog stola. Pozdravila sam je. Prišla je, čvrsto me je zagrlila i poljubila. Videla sam suze u njenim očima ali i sreću na licu što me vidi.
Posle ručka, otišle smo u dnevnu sobu da popijemo čaj i da pojedemo koji kolačić. Spremila je moje omiljene kolače – vanilice.
I ja sam ih ponekad pravila, ali nikad nisu bile kao njene. Njene su se prosto topile u ustima.
Razmenili smo par rečenica o tome šta se dešavalo proteklih dana, a onda sam shvatila da je vreme da pričamo o Stefanu.
Uzela sam njene mršave ruke i počela:
“Mama, posle toliko godina, shvatila sam zašto si stalno tužna i zašto su ti oči uvek vlažne.”
Osetila sam kako su joj ruke zadrhvale.
Pažljivo birajući reči, ispričala sam joj sve, od pisma do susreta sa Stefanom.
Ona je sedela, pognute glave a suze su prekrile njeno lepo lice. Dugo je sedela tako, ne mogavši išta da kaže. Zagrlila sam je. Osetila sam kako drhti i tiho jeca.
Onda je ustala i pozvala me je da krenem za njom.
Otišli smo u Gospodinovu radnu sobu.
Retko sam ulazila tamo. Što iz straha a ni on mi nije dozvoljavao.
Bila je to velika soba, sa policama za knjige sa svih strana i ogromnim pisaćim stolom od masivnog drveta, na kome su stalno stajale uredno složene fascikle.
Prišla je stolu i otvorila dve fioke pisaćeg stola. Prišla sam. Obe su bile pune neotvorenih pisama.
Zbunjena, pogledala sam majku.
“Ovo ovde su moja pisma koje sam mislila da sam slala Stefanu a u ovoj drugoj su pisma koja je on meni pisao, a koja nikada nisu stigla oneme na koga su adresirana. Patila sam godinama što mi ne odgovara, misleći da je ljut na mene.
Sad, nemam snage da ih otvorim i vidim o čemu piše. Nisam znala ni da li je živ.” I ponovo je zaplakala, ovoga puta jače.
Zagrlila sam je jako.
Dogovorila smo se sa sutradan odemo kod Stefana. Pozvala sam Milana i najavila mu naš dolazak.
Susret sa majkom bio je još bolniji nego samnom. Nisam izdržala i ja sam zaplakala. Sedeli su dugo držeći se za ruke, vlažnog lica od suza, pričajući jedan drugom o proteklim godinama. Tiho sam izašla iz sobe, ostavivši ih malo same.
Odjednom sam osetila neko olakšanje u grudima. Moja porodica je ponovo na okupu.
Sanja Trninić
