Zima je bila veoma jaka. Muškarci i žene brzim koracima išli su od radnje do radnje tražeći poklone za Novu godinu za svoju porodicu i prijatelje.
Samo je Danka satima stojala u mestu tužnog pogleda moleći prolaznike da joj daju neki dinar. U iznošenom kaputu sa bušnom obućom nije mogla predugo da stoji na toj zimi. Ali bilo joj je dovoljno da može da kupi hranu za sebe i bolesnu majku.
Novogodišnja euforija činila je ljude darežljivijim tako da je uspela da prikupi novac bar za jedan lek koji je bio potreban majci.
Stajala je ispred parka držeći ruku ispruženu. U jednom trenutku protrča mladić i stavi joj novčić na dlan. Po veličini i težini znala je da nije običan dinar. Zagledala ga je okrećući ga ka svetlu. Na svetlosti ulične rasvete novčić je sijao.
Stavila ga je u džep čvrsto ga držeći u šaci i požurila kući.
Kada je rasklonila sto nakon večere otišla je u svoju sobu i dugo gledala u novčić. Ujutru rano otišla je kod zlatara. Ovaj je dobro osmotrio Danku a onda joj rekao veoma lepu vrednost novčića, odnosno dukata. Zamalo se nije onesvestila kada je čula koliko para može da dobije ako ga proda. Ali ipak reče prodavcu da će da razmisli.
Dva dana ga je gledala i razmišljala šta da radi. Taj novac bi joj rešio mnoge probleme ali ipak nije bila sigurna da li treba da ga proda.
Sutradan opet je stala ispred parka moleći ljude za neki dinar. Kraj nje prošao je gospodin u kaputu bacivši novine u kantu kraj nje.
Propratila je to a pogled joj se zadrža na naslovnoj strani.
“Gospođica Lenka, ćerka gradonačelnika je pokradena!”
Ispod toga bila je slika dukata.
Danka uze novine i pročita članak.
Lenka je dukst dobila od majke koja je umrla. Iako njoj nije značio finansijski bio joj je draga uspomena.
Danka odmah poveza krađu da mladićem koji joj je u trku stavio na dlan dukat.
Došavši kući dugo je razmišljala o tome.
Ujutru je ustala jako rano. Cele noći oka nije sklopila misleći o dukatu i Lenki. I donela je odluku. Vratiće je joj dukat.
Odlučnog koraka uputila se ka kući gradonačelnika.
Međutim, kad je bila pred kapijom uplaši se da će nju okriviti za krađu. Zbog toga reši da dukat ubaci u poštansko sanduče.
Kako je to uradila neko povika :
“Stani!”
Danka se okrete i spazi Lenku. Zastade uhvaćena na delu.
Lenka joj priđe i iz sandučeta izvuče dukat. Prelepo lice devojke ozari se videvši majčin poklon.
“Izvinite, nisam ja….”
“Znam. Znam da nisi ti. Videla sam momka koji je ukrao dukat. Hajde, dođi unutra da popijemo čaj.”
Devojke uđoše u kuću gde ih dočeka Lenki otac. Ćerka mu ispriča šta se dogodilo.
“Svaka čast, devojko! Poštujem to i zato želim da ti pomognem. Potrebna mi je kućna pomoćnica. Ako želiš možeš raditi kod nas, a dobićeš i smeštaj za tebe i majku.”
Danka se obradova ali reče da će porazgovarati sa majkom.
Nakon par dana njih dve preseliše se u gradonačelnikovu kuću, ponevši sa sobom ono malo stvari što su imali.
Danka je bila presrećna.
Nažalost majka je još neko vreme poživela a onda je napustila.
Bila je slomljena zbog gubitka majke ali ipak utehu je našla u Lenki i njenom ocu koji su je prihvatili kao svoju i poklonili joj novu porodicu i dom.
Sanja Trninić
