Već osam godina živeli smo u malenoj kućici na periferiji grada. Sve prostorije su bile lepo opremljene. Majka je jako brinula o svakom detalju. O kupovini svakog komada nameštaja dugo je pravila planove sa tatom a onda bi odlazili u obilazak prodavnica nameštaja.
Dnevni boravak bio je prava cvetna oaza. Volela sam cveće i uživala briskajući svaki listić ali ipak nisam se prijatno osećala dok sam prolazila tuda. Kada bi bilo još nekoga tu bilo je sve u redu ali kad bih bila sama osećala sam neku jezu.
Subota je bila dan kada sam ja sređivala kuću dok su mama i tata na poslu. Sredila bih sve ostale prostorije a dnevni boravak ostavila bih za kraj.
Kraj prozora, bila je stolica za ljuljanje blizu bočnog zida. Baka je volela tu da provodi dobar deo dana. Ljuljajući se, stolica se primicala zidu i skidala farbu. Pomerila sam je da očistim iza nje. Tačno u delu gde je stolica dodirivala zid nazirala se neka drvena površina. Kao da je neko tu ukucao dasku da ne bi oštetio zid nečim. Možda su i prethodni vlasnici držali tu neku stolicu a posle toga prekrečili taj deo ili šta već… Nisam bila sigurna ali zanimalo me je šta je to.
Da bih otkrila o čemu se radi morala bih da skinem deo kreča a to se tati ne bi dopalo. Ali znatiželja je pobedila. Uzela sam kuhinjski nož i ono plastično čudo za čišćenje zamrzivača. Naoružana alatom nestrpljivo sam krenula sa radom.
Za kratko vreme napravila sam haos okolo. Ali nije to bila samo mala daščica. Bila je veća površina od drveta. Kad sam stigla do ključaonice shvatila sam da su u pitanju malena vrata. Trebalo je sad otvoriti to. Bilo je zaključano.
Otišla sam u tatinu radionicu po ozbiljniji alat. Poput veštog majstora brzo sam izabrala šrafciger i čekić i u par brzih koraka našla se kraj mog nalazišta.
Nakon par udaraca uspela sam da otvorim vrata. Otvoriše se uz škripu.
Telefonom sam osvetlila unutrašnjost. Bilo je nešto poput knjige ili sveske umotano u foliju. Pažljivo sam izvadila plašeći se da se ne raspadne. Skinula sam foliju i predamnom se pojavio rokovnik od braon kože. Otvorila sam ga i već na prvom listu oduševila sam se rukopisom osobe koja ga je pisala. Odmah sam znala da je u pitanju ženska osoba.
U levom uglu pisalo je 24.11.1942. Zrenjanin.
Sela sam na pod i čitala.
Kroz priču devojke Sare otputovala sam i ja u njen rodni grad.
Bila je sama sa majkom. Otac je bio u ratu. Teško su živeli, jedva su imali šta da jedu. Volela je jednog Milana ali nakon odlaska u rat više se nije vratio. Nije znala šta se desilo sa njim.
Posle sam danima tražila po internetu čoveka sa podacima koje sam našla u dnevniku. A onda, kada sam već htela da odustanem, nađoh ga na spisku poginulih.
Oči mi napuniše suzama dok sam čitala priču.
Pisala je sa toliko emocija da sam je zavolela kao svoju drugaricu.
Moji, kad su došli s posla, zatekli su me na podu kako čitam Sarin dnevnik.
Videla sam tatin zapanjeni pogled zbog zida ali nisam marila. Sad sam samo mislila na Saru.
Tražila sam da mi kažu od koga su kupili kuću i da li imaju telefon. Nije im bilo jasno zašto to tražim ali nisu mnogo zapitkivali.
Odmah sam pozvala Miru.
Našli smo se istog dana u kafiću blizu naše kuće.
Saznala sam da je Sara Mirina baka i da je sada u domu.
Već sutradan otišla sam u dom. Sestra mi pokaza na ženu koja je sedela na klupi u parku. Tužna, zamišljenih očiju gledala je u opalo lišće. Na tren blagi osmeh zatitrao bi na njenim starim, izboranim obrazima.
Polako sam prišla i zaustavila se kraj nje. Podigla je glavu i čkiljeći pokušavala je da otkrije ko sam ja.
Sela sam kraj nje i u krilo joj stavila dnevnik
Suze se skotljaše niz to milo lice. Uze dnevnik i nasloni ga na grudi. Zažmuri i pusti suze da tiho padaju.
“A Milan? Da li se vratio moj Milan?”
Stisnila sam usne i odmahnula glavom. Sara se nasloni na mene. Zagrlih je nežno i pustih i ja suzu niz lice.
Sanja Trninić
