Dva nema stranca u veličanstvenoj noći. Stranci, a dušu jedno drugom znaju…
Stranci, a još mirišu jedno na drugo…
Ipak, samo stranci…
Ona, svim čulima još uvek upija sve njegovo. On, po nekom starom, ustaljenom šablonu, ćuti, a grli je svim svojim bićem.
I on i ona, večita misterija jedno drugom.
Pažljivo biraju stav, mere reči, jer ponos je u igri. Pažljivo im boji kratke ravnodušne rečenice, ne dozvoljavajući da ni gram obostrane sete slučajno upropasti njegovo bezlično platno. Ona steže pesnice dok stoji pred njim. Oči joj sijaju pobedonosnim sjajem. Na licu joj osmeh, dobro uvežban, isplaniran, onaj „pogledaj, sijam, blistam, nisam pala, uspela sam u životu“ osmeh.
On opuštenih ruku, razdragano, pilji u nju širokog, svakodnevnog, takodje uvežbanog, onog „nisam ništa propustio“ osmeha.
Kako to inače biva, ona ga pita kako mu ide, kako su njegovi. Kroz isti onaj osmeh pita i za decu, samo nju ne spominje.
Odgovara joj staloženo i mirno, kaže da su svi dobro. Klinci su živahni, razdragani, imaju psa kog obožavaju. Spominje sve, sem nje.
Isto to pitanje postavlja i njoj. Odgovara iskričavo i nežno, opisuje svoju decu, njihove uspehe, svoj dobar posao, sve sem njega.
A onda tišina… Kratka tišina svakodnevnice, ali večnost u satima ljubavi.
Fragmenti prošlosti lebde izmedju njih, uspomene u plamenu im tope maske. Onaj čudni sjaj u njenim zenicama je njemu sve jasniji, pa mu osmeh polako iščezava sa lica…
Jedno „Jesi li srećna?“ mu se omače sa usana…
Jedno „Jesam“, nesigurno doleti sa njenih…
„Jesam“, ponovi još jednom, sada za nijansu sigurnije, ali nedovoljno.
Ruka mu pohrli ka njenoj, kao da nije njegova, ne uspevajući da je kontroliše, okrznu joj šaku. Iznenada, tišinu razbiše otkucaji dva srca, željna jedno drugog, željna svega što su imala, pa izgubila.
Dva nema stranca, zagrliše se u noći, na trenutak, a u satima ljubavi večno… Udahnuše miris proleća još jednom, zahvalni tami koja ih sakriva, slušajući glasnu bubnjavu dva srca.
Robinja ponosa ga pusti prva. Pozdravi ga nemo, suznih očiju i teškog koraka i uzdignute glave okrenu ledja i nastavi dalje…
U njoj su se još dugo posle toga borile dve sile, majka i odana supruga protiv devojčurka… Ova prva je osudjivala gordo… Ova druga je plakala od sreće…
On je te večeri dugo i nemo gledao ka pravcu u kom je otišla, kao vremenski putnik… Vratila ga je deset godina unazad za tren. Protutnjala je ponovo njegovim žilama, ogledala se u njegovim očima, zablistala pred njim, stavljajući mu do znanja, da su propuštene prilike, jedino ono za čim se žali čitavog života, ma koliko god na silu zaboravljali.
Dva stranca u noći na trenutak, u satima ljubavi večno, dodirnuli su se u prolazu i otišli svako svojim putem….
Marija Ilić Stojanović
