Dođu tako neki dani,
drugačiji, osjetljiviji, ranjiviji.
Prepredeniji.
Lukavstvom oližu mrežu što usrdno
spletoh oko sebe, za samoobranu.
Ogole me, skidajuć’ sloj po sloj
nakalemljene dostatnosti.
Matiraju me, pa se slomim
u tisuću staklenih mrvica,
raspršenih u gluho nebo.
Tad budem svačija osim svoja,
izložena u nedogled.
Ne trpim ih, al’dođu sami,
neželjeni i nedozvani.
Kristina Barić
