Ponovno sam uronila u svoj svijet… čarobni međuprostor… omeđen rubovima stvarnosti… Zrcale se kao dijamanti… Boje duge krase rubove očiju… suze sjaje… prijete da se izliju… iz plavetnila dubokog… Kao rijeka… što ima svoj tok… dok nemilosrdno teče… prema naprijed… ostavljajući pustoš… iza sebe… Sama… razmišljam… misli se kovitlaju… kao vihor razorni… uništavaju sve… Oluja… na pomolu… rubovi se zacrnili… noć je… a u daljini… sunce… još uvijek sija… Nema razloga… maske… odavno su pale..a ostali su samo oštri rubovi… stvarnosti… Boli… ali bol je dobra… podsjeća na to… da sam još živa… Dišem… nisu me slomili… korak po korak… naprijed… jedan… unatrag dva… ali krećem se… plima vremena… i dalje me nosi… Vrijeme… to čudno vrijeme… ne staje… ne čeka… samo neumorno klizi… kroz zrnca… milijardu zvijezdica… I opet… sunce sija… oluja je stala… Kiša… isprala je sve… laži… obmane… suze.. Maske… više ne postoje… Plavetnilo duboko… sija novim sjajem… suze… one su lijek… ispiru sve… oluje… vihore… boli… misli…
Martina Kopić
