Mene ostavi
meni,
ja iskušenjem hodam;
moje su staze trnja pune,
prate me bure i oluje.
Iz kamena ja žedna rosu ispijam,
ja hodim nebu, visoko;
pogled mi na vrhu zvezde ostao.
Smejem se,
da bol iz grudi mi ne osetiš.
Zato:
Mene, ostavi meni…
Ne plašim se ja crnoga mraka,
vetrova hladnih, kiša lednih.
Ja, plašim se sebe,
Onog’ unutar mene, što zaustavlja dah,
sa usana mojih biserni pupoljak.
Još često noću ruke sklopljene držim,
molim Boga
da snage mi još malo da.
Mene, ostavi meni…
Suze mi neće videti niko.
Koračam glave podignute, dostojanstvena,
ponosita.
Takva sam uvek –
i kad’ boli.
Ja želim
da osmeh mi pamtiš,
korak lepršav, lak, ovlaš poljubac kada ti pružim.
Milo se nasmešiš znaš
da samo ti si mom srcu drag.
Rekoh:
Mene, ostavi meni…
Moj pogled još je ka nebu,
visoko.
Vidiš, da ja baš tu pripadam.
Moje plavetnilo neba me zove,
zvezda gde osta mog oka trag.
Ti u srcu si utkan, ma gde ja bila.
Moja snaga,
ljubav, moj žal.
Nek’ i taj zadnji korak,
bude lepršav, lak.
Mene, ostavi meni…
Nada Pavlovic
