Bilo je već kasno kada sam krenula s posla. Vec danima sam ostajala duže na poslu I bila sam premorena.
Jutros sam rešila da odem na posao bez automobila, kako bih malo prošetala. I zaista mi je prijalo. Bilo je prijatno, toplo veče. Blagi vetrić milovao mi je lice I donosio mi je mir nakon napornog dana. Polako sam počela da se opuštam I prepustam mislima. Volela sam, dok pešačim, da se prepustim razmišljanju. Tako bih mi vreme do kuće brze prošlo I ne bi mi bilo dosadno.
Stigavši do ćoska, skrenula sam desno. Odmah me je opio miris lipa. Cela ta ulica imala je pored staze za pešake zasadjene lipe. Obožavam miris lipa. A I vraća me u neka stara, ali nezaboravljena vremena.
Svaki udisaj vraćao je po jednu uspomenu na tebe. Na nase dane provedene u dugim šetnjama parkom ili pored reke. Tada smo bili bezbrižni I jedino o cemu smo vodili računa jeste, kada ćemo se videti I koliko možemo biti zajedno. Bili smo jako mladi.
Prolazim tvojom ulicom I slike se same vraćaju. Moj dolazak kolima kod tebe, moje parking mesto…. Komšije koje su me pozdravljale kao da ja tu živim. Prijatan doček tvoje majke. Nežan osmeh I iskrena dobrodošlica.
Korak po korak, prodjoh tvoju zgradu. Blago se okrenuh da pogledam tvoju terasu, koja se videla samo s bočne strane, jer je bila sa one strane zgrade na uglu. Uredno sredjena terasa I predivno cveće, odavalo je pedantnost tvoje majke I njenu ljubav prema cveću.
Tužan osmeh predje mi licem. Okrenuh se da nastavim put.
U susret mi je išla neka osoba ali nisam obraćala pažnju, bila sam udubljena u svoje misli.
“Dobro veče, mila moja” – trže me prijatan, dobro poznat glas.
“Dobro veče! Izvinite, zamislila sam se I nisam Vas primetila. Kako ste? “
Ispred mene stajala je, kao I uvek, nasmejana tvoja majka. Lepa žena, uvek obučena sa puno ukusa I kosom, kao da je sad izašla iz frizerskog salona, blago našminkana, šarmantnog pogleda.
“Vraćam se umorna s posla pa mi je lakše kad razmišljam o nekim stvarima…. Da malo razbistrim um”
“Neka, mila. Drago mi je što te vidim. Kako s i?”
“Dobro sam. Radim, kad stignem kući čekaju me druge obaveze I tako svaki dan. Baš mi je drago što sam Vas srela. Kako je…..?”
“Dobro je. I on je sad na poslu, druga smena. Bila sam do radnje I sad idem kod njih da čuvam moju malenu princezu. Snajka treba da ide do grada da nešto obavi a ja ću da se družim sa mojom lepoticom. Nadam se da znaš da imaju devojcicu? Godinu I po dana ima. Prelepa je”
“Da, čula sam. Bas mi je drago. Nisam imala prilike da je vidim. Da li liči na tatu?”
“Da, svi kažu da liči na oca, I jako je vezana za njega.”
Naravno, kao I svaka devojčica. I ja sam bila jako vezana za mog tatu.
“Ništa, odoh ja a Vi požurite kod Vaše princeze I pozdravite ga…. Ako bude bilo prilike za to.”
“Hoću, mila. Pozdravljam te”
Krenuh dalje, teskih korakom….
Miris lipa vrati me opet u prošlost kada smo maštali o tome kako ćemo imati puno dece. Čak smo im I imena smišljali. Ali sudbina nas razdvoji. Tvoju princezu rodila je neka druga. Ali neka, drago mi je da si I ti postao roditelj. Ipak, zbog dece se živi.
Nastavljam I ja svom domu gde me čeka moj mali princ. A miris lipa…. On će me uvak vraćati u neka lepa vremena.
Sanja Trninić
