-Uf.. kad će taj ručak..? Mogao bih da pojedem krokodila koliko sam gladan. A ti levi komšija? – upita punački putnik svog kolegu
Plavokosi ne odgovori ništa bezizražajno zureći kroz otvor za veslo.
-Ni reči od tebe a svaki dan smo zajedno. Znaš ovaj kuvar što nam sprema hranu i on je u istom problemu kao i mi. Čuo sam nekada kada ima prilike u ručak nam ubaci i morskih trava, da nam jelo bude bogatije. Uf… Samo kad pomislim na tako dobar obrok… Slane debele morske trave u našoj kaši..?
Plavokosi je i dalje ćutao, osluškivajući šum talasa medju kakofonijom zvukova u mračnom potpalublju.
-Dobro. Nisi pričljiv tip.. Ali nisam ni ja, a eto opet se trudim malo da nam prodje vreme sada dok smo na pauzi. Znam – misliš na život koji si imao pre ovoga, na neko bolje jelo od kaše, na društvo? Na neke cice možda? A?
-Mislim na moju ženu i na moju decu debilu – konačno odgovori levi kolega.
Kada prolazimo blizu obale vidim ljude. Vidim kuce. Ljude i porodice kako se šetaju rivom..
Gurnem ruku kroz otvor za veslo. Sunce mi obasja dlan.
Milujem zrake sunca i govorim: Sunce moje, Dušo moja. Kako sada padaš na moju ruku, tako padaj na moju porodicu koja je toliko daleko od mene. Preko tebe milujem svoju decu.. njihova lepa lica. Padni na njih, obasjaj im živote.
Kaži im da im je tata živ. Kaži im da mislim na njih stalno..
-Uf..
-Ženi mojoj kaži da još postojim.
-Polako, polako.. Opusti se malo. Šta si ti uradio da si došao ovde?
-Ja sam ratni zarobljenik. Pripadnik naroda sa severa. Imperija je napala moju zemlju. Došli su po mene da idemo u njenu odbranu. Napustio sam svoju kuću i svoje selo i otišao u rat.
Nisam stigao ni da se oprostim.
Izgubili smo. Nismo mogli protiv Imperije.
-A ti desni komšija? Koliko si krupan ti mora da si vojnik neki? – upita punački putnik svog desnog kolegu gledajući u njegovu veliku koščatu mišićavu šaku. Da čovek ne zna ništa o njemu dovoljno je da vidi kako pun ožiljaka steže ovo veslo i da ne pita dalje, pomisli srednji punački putnik
-Ja sam Pretorijanac, debeli.
-Pretorijanac!? Ovde? Uf.. Kakva li je to sudbina?
-Smena imperatora. Podržali smo onog drugog i izgubili smo. Ja sam pao u borbi ranjen i kada sam se probudio bio sam u okovima dok su mi lečili rane.
Zašto mi lečite rane kada smo izgubili? Završite sa nama koji smo preživeli..
-I šta su rekli?
-Imperator je tako naredio. Da ni jedan Pretorijanac ne bude pogubljen časno.
-Nego da umre ovde na galiji
-Tako je debeli. Da umre ovde kao rob u mračnoj galiji. Jedući ova govna kojima se ti raduješ..
-Kada smo već kod toga: Evo nose ručak! De da vidim jel ima lepe, sočne morske trave..? To! Ha. Ima i to puno..! Danas je bas dobar dan. Ništa kao dobar obrok.
Robovi jedite brze! Flota signalizira da krećemo dalje! Ova rimska galija ide u nove pobede – viknu znojavi gonič robova češajući od svoj strija išarani, masni stomak.
-Evo samo da srknem.
-Uzmi i moju Debeli – reče Pretorijanac svom srednjem kolegi.
-Je l’ si siguran desni komšo?
-Uživam da gledam kako jedeš sa apetitom. To mi je retko uživanje u ovom ropstvu. U paklu sparne zagušljive galije ti jedeš ova govna kao najlepši ručak na slavskoj trpezi.
-Da. To moram da te pitam Srednji – Kako si ti došao ovde? Šta si bio pre? – upita plavokosi severnjak.
-E moji drugari, moje kolege na ovom veslu to je duga priča: Nisam sredio račune dobro, uzimao sam i trošio, gazde su izgubile mnogo novca, pozvali su neke ljude i eto mene ovde sa vama.
-A šta si bio pre? Šta si bio da si tako alav?
-Bankar. Odeljenje za kredite.
-Na vesla!!! – viknu gonič robova dok je nasumično šibao okovane „putnike“ gegajući se izmedju njihovih redova. Pogled na Pretorijanca ga refleksno zaustavi i natera da ustukne korak nazad. Krupan čovek strasnog nemilosrdnog lica koje je hladno zurilo u njega utera mu strah u i onako kukavičko srce.
Ali stvarnost okova koji su vezivali sve veslače u potpalublju mu da za pravo da shvati da su svi ovde isti.
Robovi.
Samo robovi i ništa vise.
Ošinu ga bičem ukoso preko lica i oka. Drugo oko Pretorijanca nije ni trepnulo. Samo je zurilo u biće koje bi za njega na ulici nekoga grada, ili u rovu neke bitke bilo samo to..
Meso.
Meso i ništa više.
-Mislim se da pre nego što crknem u ovoj smrdljivoj, i od znoja umirućih masnoj galiji, naučiću ovog goniča robova koliko je opasan Pretorijanac čak i u okovima -reče zadovoljno se osmehujući.
On će biti MOJ ručak, slastan kao ta tvoja kaša, moj debeli kolega..
Zvuk udarca bubnja koji je sluzio da svi usaglase svoje veslanje oznaci da ova Rimska galija ide u nove pobede.
Miloš Petrović
