Kada bih mogla zasvirati.
Makar bi bila kratka melodija.
Ta spontana melodija.
Samo beli klavir I ja.
I ta Bela cetiri zida.
I ti moji prsti dirkama.
Da zatvorenim ocima.
Kao poput neke magije.
Kao dva bela labuda.
U tom bistrom Dunavu.
Kao beli oblaci na nebu.
Oko mene je sve belo.
Kao da je stalo sekund.
Kao da je stalo vreme.
Samo ta tisina.
Sem tog mirnog vetra.
Na trenutak duva.
Volela bih svirati.
Makar cele noci.
To tog jutra sa puno mraza.
Ne zelim secanja.
Listanja albuma proslosti.
I tih uspomena ispisanih na papiru.
I tih iscepanih I zguzvanih.
Gomila papira I tih belih koverata.
I potrosenog plavog pinkala.
I te jedne male sveske.
Napisane do sredine.
Mozda je ta moja dusa.
Poput belog andjela.
Kao da vidim belog konja.
Tog prelepog na nekoj livadi.
Tih belih ruza
Tih mirisnih iz prelepog vrta.
I tog mog kreveta.
Moje posteljine u belom.
I tog mog jastuka od svile.
I tog otvorenog prozora.
Tog vetra sto mrsi moju kosu.
Zelim nastaviti svirati.
Samo svirati.
Samo u ovoj tisini.
Da mirisom ruza.
I te lavande u vazi.
Samo beli klavir I ja.
Sandra Brankov
