Pijaca je brujala kao kakva košnica. Subotom je mnogo ljudi izlazilo iz svojih kuća i na pijaci kupovalo povrće, voće i ostale potrepštine za narednu nedelju.
Mia je uredno slagala robu na svojoj tezgi. Sveće voće, složeno, mamilo je svačije poglede. Ljudi su voleli da dolaze kod nje jer je uvek bila nasmejana, ljubazna a često bi znala i po koju šljivu reč da prozbori.
Oko nje bilo je tezgi sa povrćem, jajima, zimnicom. Devojke, približno njenih godina trudile su se da privuku što više kupaca.
Te subote graja je odjednom utihnula. Mia je to primetila tek kad je pred njenom tezgom stao zgodan mladić, lepo obučen. Mirisao je kao da je upravo izašao iz parfimerije. Crna kosa, presijavala s na suncu, sa blagim talasima uokvirujući njegovo lepo, nasmejano lice.
“Dobar dan! Želeo bih kilogram ovih jabuka.” pokazivao je na uredno složenu gomilu jabuka, ne gledajući tezgu već Miu i njeno zbunjeno lice.
Devojke oko nje su ćutale i posmatrale šta se dešava.
Par njih se usudilo da dobaci :
“Izvolite gospodine, sveže jagode i trešnje”
Ali on se nije osvrtao. Sa smeškom na licu gledao je rumeno lice devojke ispred sebe.
“Hvala najlepše!” Platio je i otišao.
Dugo je ostala zbunjena. Jako joj se dopao mladić. Ali znala je da ne sme ni da mašta o njemu. Videlo se da je on iz dobrostojeće kuće a ona, jedva je preživljavala prodajući svoju robu.
Devojke su se još neke vreme domunđavale a onda se svako okrenuo svom poslu.
Mia je dugo razmišljala o lepom mladiću. I sa njim u mislima je i zaspala.
Sutradan je ustala rano, kao i svakog jutra. Stala je ispred ogledala dugo posmatrajući
svoj lik. Setivši se mladića obrazi joj pocrveneše.
Na pijaci još nije bilo mnogo prodavaca. Dolazila je među prvima da ima vremena da složi svoju tezgu i bude spremna kad žene, na putu do posla, svrte da kupe ponešto.
Tog dana vrućina je bila nepodnošljiva. Jedva je čekala kraj dana pa da se osveži uz domaći sok od zove koji je sama pravila.
Odjednom je čula neko komešanje devojaka oko sebe.
“Beži odavde, nemamo ništa za tebe.”
Mia pogleda kome se obraćanju kad se pred njom stvori prosjak. Mladić u pocepanim, prljavim stvarima, lica garavog stade pred njenu tezgu.
“Nisam ništa jeo dva dana. Dajte mi bar jednu jabuku, molim Vas.”
Tužne, molećive oči uporno su je gledale.
Mia zadrhta od pogleda, uze jabuku sa tezge i pruži mladiću.
Nežne, tople oči zahvalno je pogledaše. Spusti pogled i ode dalje osvrnuvši se par puta da pogleda devojku koja ga je i dalje gledala.
Od tog pogleda oseti toplinu oko srca. Sabra se i nastavi da sređuje tezgu.
Nakon par dana čula je neke priče o mladiću koji je dolazio. Prišla je bliže devojkama da čuje o čemu pričaju.
“.. Zamisli, jednog dana dolazi kao gospodin a narednog kao prosjak. Da li je on lud?” Gledale su se devojke međusobno.
Mia tad shvati zašto je privukao pogled prosjaka. To je bio onaj lep mladić koji joj se svideo. Ali, stvarno, zašto je to radio?
Sledećeg dana na pijaci se ponovo pojavi mladić, ovoga puta sasvim normalno obučen, niti preterano lepo niti kao prosjak i stade pravo kod Mie.
“Dobar dan!”
“Dobar dan!” Stidljivo odgovori Mia.
“Hteo sam da Vam se zahvalim za pomoć.”
“Ali kako sam Vam ja pomogla?”
“Ja sam student psihologije. Diplomski rad sam pisao na temu kako na ljude deluje spoljašnji izgled čoveka i njihovo ophođenje prema njemu. Vi ste me jedini prihvatili i kao gospodina i kao prosjaka. Dok su me druge devojke gurale od sebe Vi ste mi pružili jabuku. Hvala Vam! “
Mia nije znala šta da kaže na to.
“U znak zhvalnosti pozivam Vas da popijemo zajedno kafu i bolje se upoznamo. Ja već znam da ste Vi divna osoba ali Vi ništa ne znate o meni. ” Mangupski je pogleda i namignu joj.
“U redu, idemo na kafu.” Nasmeja se Mia
Sanja Trninić
