Bila je zima. Ulice su bile prekrivene snegom a sa oluka visile su ledenice. Kaća je izašla iz stana obučena u svoj omiljeni plavi kaput, topao šal I na glavi je imala šubaru koju je prošle godine dobila od drugarice iz Rusije.
U poslednje vreme bila je pod velikim pritiskom. Njen otac i dečko Milan nisu bili u dobrim odnosima. Milana je obožavala I često prelazila preko njegovih nestašluka a tatu je mnogo volela I nije želela sa njim da se raspravlja. On joj je često govorio da Milan nije za nju I da treba da se kreće u većem krugu ljudi kako bi upoznala čoveka koji je za nju. Pokušala je da mu objasni da ona voli Milana I da joj drugi ne treba. Ali otac je ostao pri svom mišljenju.
Nije znala kako da reši te nesuglasice I bila je veoma opterećena time. Koračala je brzo nadajući se da će joj svež, hladan vazduh ovežiti misli I doneti neko rešenje. Odjednom, pred očima joj se pojavi maleni krug dugihih boja.Počeo je da joj odvlači pogled u levo. Pokušala je da gleda pravo ali nije uspevala. Uplašila se I zadrhtala. U jednom momentu, čula je svoj krik koji nije mogla da kontroliše.
………………………………………………………
Kad je otvorila oči, nije znala gde se nalazi. Nepoznata prostorija, razgovor ljudi u daljini… po mirisu prepoznala je da se nalazi u bolnici. Prišla joj je devojka u belom.
“Probudili ste se. Nalazite se u bolnici. Našli smo Vas na ulici, imali ste epileptični napad. Da li Vam se to dešavalo do sad?” Upitala je ljubazno.
Epileptični napad, pa to nije moguće. Kako to meni da se desi? Pomislila je.
Doktor joj je dao terapiju I pustio je kući. Rekao je da dodje za par dana da urade još neke analize.
Bila je u velikom strahu Retko je izlazila iz kuće, I nikad sama. Milan je dolazio sve redje da bi na kraju prestao da dolazi. Bilo joj je još teže. Roditelji, zabrinuti za njeno zdravlje, pronašli su privatnog neuropsihijatra I pozvali ga da je pregleda. Doktor se složio sa terapijom koju je dobila u bolnici I predložio je da dolazi njegov kolega I da razgovorima vrati Kaći samopouzdanje.
Sledećeg dana došao je mladi lekar Goran. Bio je lep, visok, crne kose I zelenih očiju. Dopao joj se na prvi pogled. Bio je veoma prijatan. Provodeći vreme sa njim, Kaća se opustila I osmelila da izadje iz kuće. U početku u Goranovoj pratnji a kasnije I sama. Terapiju je redovno uzimala.
Otac je bio zadovoljan što se stanje njegove mezimice popravlja a I što je I ona, napokon, uvidela da Milan nije za nju. Mlada je, upoznaće nekog boljeg.
Goran je nastavio da dolazi, sad kao prijatelj jer joj lekarska pomoć vise nije bila potrebana.
Izlazila je, družila se a I sa Goranom je bila sve bliža.
Još uvek je bila u strahu da će joj se dogoditi napad ali Goran joj je objasnio da to može da se desi u tim njenim godinama a da ne mora da znači da će bolovati od epilepsije. To je, kako su oni nazvali, pre kriza svesti nego prava epilepsija. Usled velikog stresa, mozak mlade osobe ne može da se izbori I onda dolazi do napada. Ipak je morala još neko vreme da koristi prepisanu terapiju I išla je redovno na kontrole na kojima su joj obavezno radili EEG.
Vremenom, osećala se sve bolje. Bila je srećna pored Gorana. Prekinuli su joj terapiju a najsrećnija je bila kada je saznala da je trudna. Ubrzo su organizovali venčanje.
Njeni roditelji su bili srećni što im je ćerka prevazišla taj težak period u životu I što će uskoro imati svoju porodicu.
Sanja Trninić
