Jutro je bilo omiljeno Sarino doba dana. Tada je ispijala čaj, sedeći u fotelji kraj prozora, razmišljajući o davno prošlim danima.
Dok su je noge još držale kako treba, dugo je šetala ulicama svog rodnog grada, sa uvek prisutnim osećajem nedostajanja drage osobe.
I posle toliko godina, nakon braka, dece i unučića, opet je ostala sama.
Svako godišnje doba podsećalo je na njenu ljubav iz mladosti.
Miris narcisa… kako joj stidljivo pruža cveće kao kakav dečačić koji hoće da osvoji devojku… Očaravajuća lipa koja ih je opijala dok su, držeći se za ruke šetali gradom, maštajući o zajedničkom životu. Pucketanje kestenja kod uličnog prodavca i garavi prsti od njih… Deca koja se valjaju po snegu, kao što su nekad oni to radili.
Sada je sedela, držeći u rukama požutelu sliku.
Kako bi volela samo još jednom da vidi Dejana….
Zamišljala je njegovo, sada već staro naborano lice. Da li bi ga prepoznala? Oči bi ga odale i onaj predivni osmeh, sigurna je u to.
Telefon na stolu zazvoni.
Sara podiže naočare na vrh nosa i zagleda se u displej kako bi videla ko je zove.
Jeza prođe celim telom kad ugleda dobro poznati broj. I posle toliko godina nije ga zaboravila.
“Halo?”
“Dobar dan, da li je to Sara Nedeljković?” upita mladi ženski glas.
Prvobitno razočarenje što nije čula željeni glas, zameni strah da mu se nije nešto desilo.
“Da, ja sam. Izvolite!”
“Ja sam Anđelija, unuka Dejana Preradovića. Deda me je zamolio da Vas nazovem. On je bolestan. Voleo bi da Vas vidi.
Mogu doći po Vas… Ako se slažete?” Molećivim glasom upita devojka.
“Naravno, želim da ga vidim. Za pola sata biću spremna, ako možete dođite.”
Za manje od sat vremena Sara je stajala ispred Dejanove kuće.
Anđelija je uvede unutra.
Dovede je ispred vrata Dejanove sobe i ode.
Sara pokuca i ne čekajući odgovor, polako otvori vrata.
Sunčevih zrci stidljivo su se uvlačili u sobu osvetljavajući usnulo Dejanovo lice.
Prišla je krevetu, sela na stolicu i lagano mu je uzela ruku.
Dejan otvori oči i lice mu ozari sreća što je napokon vidi.
Dugo su se gledali, bez reči kao da će time nadoknaditi propuštene godine.
Pričali su skoro sat vremena a onda je on iscrpljen zaspao.
Ustala je i izašla iz sobe.
Dogovorila se sa Anđelijom da sutra ponovo dođe.
Sutradan je ustala ranije kako bi se doterala za susret sa Dejanom.
Anđelija je došla u dogovoreno vreme.
Sara je ponela njihove slike, želeći da mu pokaže.
Ispred kuće čekala ih je negovateljica.
“Anđelija, žao mi je, tvoj deda je upravo preminuo.”
Devojka je plačući utrčala u kuću dok je Sara ostala skamenjena ispred.
Kad se pribrala uputi se u njegovu sobu.
Milo lice dočekalo je usnilo. Kao da je blagi osmeh ostao na njegovom licu. Na grudima desna ruka a ispod nje bila je neka sveska. Sara priđe i znatiželjno pogleda kroz suze.
Na njemu je pisalo “Sarin dnevnik” . Požutele strane šuškale su pod prstima.
Sara uze svoj dnevnik koji mu je davno dala i prisloni na srce. Sede kraj njega i dopusti suzama da joj nakvase lice.
Sanja Trninić
