Dan za danom
kroz umorne zore,
kroz zidove i uske otvore,
kroz šumove, niz drumove…
Pa kad’ pukne da iskusim sebe,
nastavljati, dokle li ću doći.
Dan za danom
svestan i bez svesti,
gledam hoću l’ ikog svoga sresti,
da podelim naramak od sladi,
lišim svoga grumena obesti,
da od gladi niko ne zanoći.
Dan za danom
jestivoga stida,
kida vreme nesito bez duše.
Da l’ da budem budan a bez vida,
sitan kamen stene kad’ se ruše.
Il’ da sklonim ovo malo mira
pa da čekam hoće l’ ikad proći.
Ivan Sokač
