Sunce je vešto osvajalo prostoriju gde su studenti slikali na svojim platnima. Ono je svojim zracima izazivalo devojke i mladiće da što bolje naslikaju senke predmeta koji je bio postavka. Mira nije skidala osmeh s lica. Mislila je na Zorana koji je sigurno već čeka ispred. Iako obožava slikanje profesorov znak za kraj jedva je dočekala. Uzela je jaknicu i torbu i izletela iz zgrade fakulteta pazeći da nekog ne sruši. Odmah ga je spazila i potrčala mu u zagrljaj.
On je podiže i čvrsto zagrli ljubeći je nežno.
Par meseci su bili u vezi. Upoznali su se za doček Nove godine i odmah su znali da su stvoreni jedan za drugog.
Mira je bila na poslednjoj godini fakulteta. A on je zadirkivao kako ne može da dočeka da završi i da se venčaju. Ona je uživala slušajući o tome.
Ubrzo je došao i taj dan. Niko lepši ni srećniji nije bio od nje. Jednostavno je blistala.
Venčnje je bilo veliko a ona princeza večeri.
Preselila se kod njega i živela svoj život iz snova. Ubrzo je zatrudnela i rodila prelepog sina Marka a nakon dve godine i ćerku Saru. Smatrala je da ne postoji srećnija porodica od njih. Zoran je bio divan prema njoj i deci.
Prolazile su godine, deca su odrasla dovoljno da je ona mogla da se posveti svojoj veliko ljubavi – slikanju.
Kupila je potreban pribor i krenuli da slika. U početku nesigurno a onda joj je ruka sa četkicom jednostavno plesala po platnu.
Zoran je odmah izrazio nezadovoljstvo zbog toga. Ona ga je zagrlila i objasnila kako ona to voli i da ne može da ostavi slikanje.
Vremenom sve više joj je prebaciovao a zatim počeo i sa uvredama.
“Šta si mislila, deca odrasla i sad ništa nećeš raditi? Bolje nađi posao nego što mažeš po tim krpama, na toj skalameriji.”
Izašao je iz kuće zalupivši vratima.
Sela je stolicu i gorko zaplakala prvi put od kad je u braku.
Vremenom bilo je sve gore. Nadala se da će popustiti sve dok joj nije pocepao platno i polomio štafelaj.
Znala je da više neće slikati nikad.
Došlo je vreme deci za fakultet. Marko je od malena voleo da crta i rešio je da krene majčinim stopama a Sara je želela učiteljski fakultet.
Zoran je pobesneo kad je čuo za Markovu odluku ali ipak mu je dopustio da upiše šta želi.
Međutim Sari je rekao da je ona žensko i da joj ne treba fakultet. Treba da se uda i rađa decu. I to je bila njegova konačna odluka.
U to vreme počela je da se zabavlja sa Bojanom, divnim momkom iz susednog sela.
Nakon par meseci zabavljanja udala se.
Majka je bila tužna jer Sara nije upisala fakultet ali joj je bilo drago što je našla dobrog muža.
Bojan je zaista bio divan. Predložio joj da na jesen ipak upiše fakultet koji želi. On će je podržati u tome. Bila je presrećna.
Mira, kad bi joj otišla deca, sve više je tonula. Jedinu radost činila su joj deca.
Marko je to znao i kad god bi došao pričao bi s njom.
“Mama, imaš samo ovaj jedan život. Iskoristi ga tako da tebi bude dobro a ne drugome.
Radi ono što voliš. Ako ne uradiš to u ovom život, kad ćeš?
Ostavi ga. Dođi kod mene u Beograd. Za početak bićemo zajedno. Posle ću ti naći stan, opremiti ga najboljim slikarskim priborom. Ili, još bolje napraviću zajednički atelje! ” Veselo zaključi Marko.
Miri zasijaše oči od suza i sreće.
” Hoću! ” Poskoči veselo i zagrli sina.
Narednog vikenda Zoran je trebao da ide u Novi Sad na sajam poljoprivrede. Mira je sve detaljno isplanirala i rekla Marku kad da dođe po nju. Krišom je pakovala stvari.
Poslednje noći provedene u kući oka nije sklopila. Iako neispavana ustala je vedra i veselo završavala jutarnje poslove po kući.
Zoran je posmatrao krajičkom oka. Doručkovao je i krenuo na put.
Miri su minuti do Mrkovog dolaska bili kao godine.
Čuvši sirenu automobila izletela je u dvorište i zagrlila sina.
“Idemo odmah! Ne želim više ni jedan minut da ostanem u ovoj kući.”
Stavi na kuhinjski sto pismo koje je napisala za Zorana i izađe iz kuće.
Bila je u nekom strahu da će je Zoran videti sve dok nisu izašli iz Deliblata.
Marko je pustio muziku koju ona voli i krajičkom oka posmatrao majku kako joj se osmeh vraća na lepo lice.
Majci je spremio sobu sa najviše svetlosti i pogledom na baštu.
Odmah je raspakovala stvari i otišla da im spremi ručak.
Naredni dani bili su joj bajkoviti. Počela je po malo da slika. U početku sve gledajući ka vratima, kao da će Zoran naići. Kasnije se opustila i uživala.
Sara im je svraćala na ručak kad bi završila obaveze na fakultetu.
Nakon godinu dana imala je par slika. Marko je predložio da naprave zajedničku izložbu.
Ideja joj se jako dopala. I odmah su krenuli da planiraju izložbu.
Jedne majske večeri postavljene su njihove slike i galerija je bila puna ljudi.
Obukla je dugačku plavu haljinu a dugu plavu kosu pustila je da pada u talasima preko ramena.
Išla je sa sinom držeći ga podruku i upoznavala njegove prijatelje.
“Dobro veče! Imam isporuku za vas.” Pred njom je stajao mladić sa buketom ruža.
Mira otvori pisamce.
“Oslikala si život po svojoj meri. Žao mi je što ja nisam na slici tvog života. Srećno!
Zoran”
Ona se okrete ka ulici i ugleda ga. On joj se osmehnu, okrete se i ode.
Sanja Trninić
