Prvi majski dani bili su čarobni. Miris trave i cveća, graja mališana iz kraja i nestašni zraci sunca prijali su Leni dok se vraćala s posla. Od početka aprila pa sve dok ne krene jača zima volela je da ide peške na posao i s posla. Posle napornog dana u kancelariji to joj vraćalo energiju i osmeh na lice.
Na putu od posla do kuće prolazila je kroz park.
Smešila se dečici na ljuljašci i toboganu, javljala bakama koje je svakodnevno tu viđala i tako skupljala dobro raspoloženje.
Pred izlaz iz parka primeti stariju ženu koja je sedela na klupi i držala blok u kojem je oštrim pokretima ruke nešto crtala. Oduvek je volela crtanje i ne razmišljajući uputi se ka dami na klupi.
“Dobar dan!” Priđe joj s leđa i zaviri u crtež.
“Izvinite, ne znam da li Vam smeta što gledam ali divim se ljudima koji tako dobro crtaju.”
“Ne smeta mi, slobodno priđite.” Uzvrati žena.
“Ja sam Lena”
“Ja sam Maša Petrovič, akademski slikar iz Rusije.”
Na te reči Lena se osmehu i sede kraj žene. Volela je Rusiju i njen narod i bilo joj je jako drago što je upoznala Mašu.
Brzo su pronašli zajedničke teme i razgovor je tekao kao da se znaju godinama.
Lena je pozdravi posle sat vremena priče i reče da bi volela da se nađu negde i popiju kafu. Maša rado pristade na Lenin predlog.
Nakon par dana sedeli su u bašti kafića koji se nalazio u parku.
Lena je pričala o sebi, o tome kako voli da piše i da uskoro izlazi njen drugi roman a Maša je pričala o svom životu, izložbama i o staroj mladalačkoj ljubavi koja je ostala duboko u decu.
I tako je počelo jedno lepo prijateljstvo između mlade književnice i starije dame, slikarke.
Maša je bolovala od raka i bilo je dana kad nije izlazila iz kuće. Tada bi Lena odlazila kod nje, sedela kraj njene postelje i čitala joj svoj roman.
Nakon par meseci, Maša sva srećna saopšti Leni svoj plan.
“Mila moja, imam divnu ideju! Sledeće godine, ako budem živa, organizovaću oproštajnu izložbu gde ćeš ti predstaviti svoje knjige.”
“Pa to je genijalna ideja!” Lena je bila presrećna kada joj je Maša saopštila svoj plan.
Prolazili su meseci. Mašino stanje je bilo promenljivo. Kad bi se dobro osećala pravila je planove za izložbu.
Bližio se 12.07. kada je planirala da otvori izložbu slika i promociju Leninih knjiga.
Tih poslednjih nekoliko dana Maša je bila poletna i nasmejana kao devojčica.
Lena se radovala, što zbog te večeri, što zbog Mašinog odličnog raspoloženja.
Veče pre čule su se i dogovorile o svemu. Tog dana stigla je i Mašina dobra prijatrljica iz Zadra, Sofija. Lena je jedva čekala da svane, skoro da oka nije sklopila te noći.
Ustala je i skuvala sebi kafu. Ujutru bi prelistala dnevne novine na lap topu ispijajući u tišini prvu jutarnju kafu.
Telefon prekide jutarnju čaroliju.
“Halo?” Javi se Lena.
“Dobro jutro, Sofija kraj telefona. Noćas su Mašu odveli u bolnicu, možeš li da dođeš?”
“Naravno, stižem!”
Beli, upali obrazi Mašini stapali su se sa belinom bolničke postelje.
Lenu zabrinu Mašin izgled.
Kad začu vrata Maša otvori oči.
“Došla si, mila moja. Sedi kraj mene.” S mukom se nasmeja Maša.
“Jako si me zabrinula. Moraćemo da otkažemo izložbu za večeras dok se ne oporaviš.”
“Ne, nikako! Ti ćeš otići sa Sofijom i ponašaćeš se kao da sam tu a sutradan ćeš mi ispričati sve do detalja.”
“U redu.” Prihvati Lena sa tugom u očima.
Veče je bilo lepo, toplo. Ljudi su se okupljali i ubrzo galerija je bila puna. Sofija je otvorila izložbu i onda je Lena predstavila svoje knjige. Nakon toga uz čašu vina gosti su gledali slike i prilazili Leni intersujući se za njen rad. Veče je prošlo baš kako su planirali.
Lena je otišla kući puna lepih utisaka. Jedva je čekala jutro da ode kod Maše i ispriča joj.
Ustala je oko 7h, popila kafu i odmah krenula ka bolnici. Popela se na prvi sprat žireći ka Mašinoj sobi.
Gužva ispred njene sobe je zbuni.
Pokušala je da uđe ali je sestra zaustavi rekavši da je doktor unutra.
Nakon par trenutaka izašao je smrknutog lica.
“Nažalost izgubili smo je.” Spustio je glavu i nastavio niz hodnik.
Lena ne verujući ušla je u sobu. Mašino sitno lice mirno je ležalo na jastuku. Kao da se smešila. Lena priđe i pomilova to staro namučeno a opet lepo lice. Sede kraj njenog kreveta i poče da joj priča kako je bilo na izložbi, dok su joj suze kvasile lice.
Sanja Trninić
