Ne volim vlakove.Sve te duge prugena putu do sunca,škripu tračnicai pogled kroz prozor.Gledam kako nestaješizmeđu lukova stanicei tvoj odraz se gubimeđu nepoznatim licimakao da ga
Jutro jesivo,tmurnodok maglavučesvoje ljepljive prstepo parkumojih uspomenazamagljujućimi pogledna neke drageljudena lica kojihodavno nema,ali koja živedok god ija živim… Martina Kopić
