Jer ja sam samovječiti putniku vozu što životse zove,bez suvišnih koferada ne usporavaju mena ovom vozuzvanom čežnjadok putujemprema posljednjem odredištugledajući nepremostivedaljine što gušeme u prsimakao
Vatromet misliu meni noćas podrhtavastežem te razumomkao česticu oblaka. Nadam ti se u pauzamasvih predahai slutim te kao Suncedugu poslije kiše. Razlivam ti se u
Onoga trenutkakada su slomili mač nade,kada su ubili vrednovanje,kada su sve željekao konjanici u suton odjahalea čuvari naderavnodušno zaspaše. Noge utrnule od hoda.Nepoznati put.Oholi vođa.Presahnule
“Do pre mesec dana sam bila žena čoveka ispred kog su svi drhtali, a sad očajnički zovem u pomoć dok klečim pored njegovog tela.” Na