Tu di nam je ravnicu more ostavilo
i di je sunce žito zlatom pozlatilo,
di se u ravnici ugnjezdila Drava,
pod gajem, nuz reku, malo selo spava.
Nuz široku vodu selo se opružilo.
Starim mostom svoju Dravu zagrlilo.
Pa dok vrbe kraj vode lagan vetrić njiše,
svoju pripovetku malo selo piše.
Pripoveda selo o svojoj ravnici,
zelenoj livadi, bagrovoj šumici.
Divaniti znade o širokom šoru,
o pesmi slavuja što nam javlja zoru.
O ljudima svojim kazivati znade,
kako zorom ranom u poljima rade,
pecanjem na Dravi letnje dane krate,
i na putu sede do u kasne sate.
Pa kad od Mioljca za Osek ti kreneš,
gledaj da u drugom selu malo treneš.
Prošetaj nuz Dravu, preko mosta projdi,
pa svetog Martina crkvi malo dojdi.
Pripovetku svoju selo će ti dati,
o šrokom nebu će ti kazivati.
U srcu ćeš svome sećanje poneti
i Podgajac dio u sebi odneti.
Sandra Kopić
