Svečani trenutak večeri;
I bezglasna molitva pre spavanja,
devojčice u telu odrasle žene.
Vrela suza koja tiho kane,
znak je praznine u srcu.
Uporni pokušaj
da oživim slike prošlosti;
da sačuvam tvoj lik od zaborava,
kroz očajne projekcije budućnosti;
bosonoga devojčica i njen otac,
trčkaranje po peščanoj plaži
u smiraj vrelog letnjeg dana…
Nastavljam naš život,
od trena kad su te rajske ptice
odnele u neki drugi svet.
Međ’ vilama i anđelima ti živiš,
a ja sam još tvoja devojčica
u loše režiranim filmovima mog uma.
Prkosim vremenu, pobeđujem zaborav,
sve dok se kao feniks rađas svake noći
i sa prvim zracima sunca
s’ krilima anđela nestaješ.
Bolan je trenutak buđenja,
i osećaj praznine sve do večeri,
i svečanosti tog trenutka,
kad poznate reči molitve
zazvone u mojoj glavi.
Nežno sklopim oči da opet
oživiš u svom punom sjaju,
negde s druge strane mog uma…
Irina Stanković
