“Laro, čestitam, trudni ste!” Doktorovo inače ozbiljno lice ozarilo se predivnim osmehom.
“Ali, to mora da je neka greška… Nemoguće… Ne želim dete.” Uspaničeno je odgovorila Lara.
Doktor se uozbolji.
“Izvinite, mislio sam da želite. Moja dužnost je da Vas posavetujem da zadržite bebu ali ne mogu uticati na Vašu odluku.”
“I ovako nam je već dovoljno teško u braku a šta bi bilo da se rodi još jedno dete. Ne, ne mogu…” Više za sebe izgovorila je Lara.
“Moja ste dugogodišnja paciketkinja, stoga mislim da smo na neki način prijatelji pa dajem sebi za pravo da se malo umešam u Vaš život. Zašto se ne razvedete ako nemate dobar brak? To bi bilo bolje i za Vas i za decu.”
Lara ne podižući glavu prošapta.
“Koliko puta sam na to pomislila.. Poželela da mogu da živim bez straha da nešto nisam dobro uradila, da mogu da se opustim i uživam u životu ne strahujići da će mu zasmetati nešto što volim da radim… Ali, strah me je. Plata mi je mala. Kako da odhranim dvoje dece sama. Plašim se. “
Doktor Teofilović je posmatrao neko vreme a onda odlučno rekao :
“Ja ću Vam pomoći.”
Lara podiže glavu i pogleda doktora sa tugom u očima.
“Kako Vi možete da mi pomognete? Evo i za ovaj abortus nemam para a njemu ne želim reći za trudnoću.”
“Abortus je najmanji problem. To ću ja uraditi u mojoj ordinaciji. Iako to inače ne radim napraviću izuzetak. I niko neće znati za to.”
Lara se nasmeja sa vidnim olakšanjem.
“A što se tiče razvoda, i tu mogu da pomognem.
Ja ću Vam mesečno uplaćivati novac sa kojim ćete moći pristojno da živite sa Vašim sinovima. “
Lara se ukoči čuvši predlog.
“Zašto Vi da mi finansijski pomažete? Šta ja treba da radim zauzvrat?” Ispravi se ponosno. Takve ponude još nije imala i nije znala kako da se ponaša.
“Ništa što ne želite. Zadovoljan ću biti dobrim prijateljstvom.
Zarađujem mnogo više što je potrebno meni i mojoj deci. Pa zašto ne bih pomogao nekome kome je to potrebno?!”
“Ja… Ja ne mogu tako nešto da prihvatim. Hvala Vam, ali ne mogu. Prihvatiću ponudu za abortus ali i za to ću Vam vremenom vratiti novac.”
Lara ga pozdravi i uputi se ka vratima.
“Razmislite dobro o mojoj ponudi. Ništa Vas ne obavezuje.”
Danima je vrtela njegove reči u glavi. Noćima nije spavala.
Kako da prihvati tako nešto? Šta će onda ona biti? Šta će njena deca misliti o njoj?
Toliko pitanja a ni jedan odgovor. Ali nije mogla tako lako da zaboravi na to. Tako nešto rešilo bi sve njene probleme. Ponovo bi živela i disala punim plućima. Ali, kako to da prihvati?
Došao je vikend. Lara je tog petka uradila abortus. Srce je zabolelo što se rastala od jednog njenog anđela ali drugačije nije moglo biti. Sebe bi još više zakopala a ni deci ne bi učinila mnogo dobrog.
Muž je vikendom bio kod kuće. A to je za nju značilo mučenje. Radila bi sve samo da izbegne njegovo gunđanje i viku. Deca su najčešće tada odlazila kod bake.
Umorna, neispavana, mučena razmišljanjem o doktorovoj ponudi, bila je osetljiva. Milan, kao i obično krenuo je sa svojim pridikama. Svaka reč zabadala joj se u srce kao nož. Nervi osetljive bile su na granici pucanja.
Kad je počeo da viče jer nešto nije bilo kako je to on zamislio vrisnula je na njega.
“Dosta više!”
“Molim? Kako to razgovaraš sa mnom?”
Krenuo je ka njoj. Uplašila se da će je udariti pa je krenula unazad. Progutala je knedlu koja joj je stajala u grlu sprečavajući je da progovori.
“Dosta je više. Ne mogu više da podnesem tvoje pridike. Ne mogu više da živim sa tobom.”
Milan je pretrnuo od tih reči. Istog momenta promenio je ton i stav.
“Izvini, ljubavi. Znaš da ja tako inpulsivno reagujem.. Evo pomoćiću ti da raskloniš ovo.”
“Neću ništa da rasklanjam! Sad ću sve da pobacam!” Sada već izbezumljena urlala je iz sveg glasa.
“U redu. Neka ostane tako… Smiri se, biće sve ok.”
“Ništa neće biti ok. Imaš par dana da se spakuješ i odeš! To je moja poslednja reč, nema povratka.”
Milan se okrenuo i izašao iz kuće.
Te noći nije dolazio. Lara je plakala cele noći pitajući se da li je pravilno postupila. Možda će se vratiti, zagrliti je i biće sve u redu.
NE!!!! Nikako, to ne sme da se dogodi. Ako sad popusti, gotova je za ceo život.
“Dobro si uradila. Smiri se. Diši duboko.” Govorila je sebi.
Da li to znači da je prihvatila doktorovu ponudu? Ili joj je ona samo dala snagu da učini to što se upravo desilo? Nije tačno znala. Znala je samo da odustajanja i povratka nema. Kako god da bude dalje.
Milan se ujutru vratio sa koferima, kutijama i iznajmljenim kamionom. Nakon 20 godina braka bilo je tu štošta da se pakuje.
Lara ga je posmatrala krajičkom oka dok se pakovao. Srce je bolelo, vreme se vraćalo kao u nekom filmu. Njihovo upoznavanje, kućenje, deca… I sad kao da je neko uzeo oštar mač i prerezao nit koja ih je spajala ovih 20 god. Ali znala je da dalje ne ide. Mora da prebrodi to. Može ona da se izbori sa tim. Eh, kao da već nije slično doživela u mladosti.
Nakon Milanovog odlaska živela je u nekom strahu. Deca su ostala par dana kod bake. Kako sad da uživa u onome što je toliko želela? Biće u redu kroz neko vreme.
Vremenom se smirila i opustila uživajući u svom novom životu. Nekad bi se uplašila što nije uradila nešto, čekajući kritiku a onda bi se nasmejala sama sebi i namerno ostavila to nešto nezavršeno. I deca su bila opuštenija. Odlazila su kod oca vikendom.
Jednog jutra probudila je poruka na telefonu.
“Izvšena je uplata na Vaš račun u iznosu od 75000 din”
U nastavku je pisalo ime uplatioca : David Teofilović.
Skoro da je zaboravila na ponudu. Razmišljala je šta da radi. Rešila je da ne troši taj novac. Čuvaće ga na računu dok ne stane na noge i dok se ne sredi a onda će mu vratiti.
Sledećeg meseca uplata se ponovila. Rešila je da poseti doktora. Nazvala ga je telefonom da se najavi.
“Dobar dan, Laro! Očekivao sam Vaš poziv. Predlažem da dođem večeras po Vas i da odemo na večeru.” Krenula je da kaže da neće ali onda ipak je pristala. Duguje mu bar toliko.
Oko 20h bio je ispred njene kuće.
Izabrala je cvetnu haljinu do kolena, A kroja koja je blago naglašavala njen vitak struk. Kosu vezala u rep i nanela malo maskare i rozi ruž.
Čekao je naslonjen na auto. Bio je visok, za njen ukus možda malo mršaviji, ali imao je lepo lice. Nikad ga nije posmatrala kao muškarca. Ipak je on samo njen doktor ali večeras je primetila da je privlačan.
Kada je ugledao prišao joj je i poljubio ruku. Od tog gesta malo su joj se obrazi zacrveneli ali ubrzo se pribrala. Otvorio joj je vrata i sačekao da uđe u auto a onda pažljivo zatvorio.
Uskoro se čuo tihi rad motora i osetila je da auto kreće.
Zaustavio se ispred jednog restorana na kraju grada. Zelenilo ispred zaklanjao je sam restoran.
Izašao je iz auta i otvorio joj vrata. Morala je da prizna da joj to godi. Niko se nije tako ponašao prema njoj.
Ušli su u jednu manju salu sa predivno postavljenim stolovima gde je svirala lagana muzika.
Izvukao je stolicu i ponudio je da sedne.
Neko vremena ćutke su se gledali.
“Draga Laro, nadam se da možemo da pređemo na ti?” Sačekao je znak njenog odobravanja da bi nastavio.
“Čujem da si se razvela. Znam da je to sad težak period privikavanja, i sam sam prošao kroz to.. Ali i to će proći a onda ćeš uživati. Vidim da ne trošiš novac koji ti uplaćujem. To je tvoja volja ali svakako ću nastaviti sa tim.”
“Da, htela sam da Vam… Da ti zahvalim na tome ali zaista nema potrebe. Vratiću ti to.”
“Ne, to nikako! To je tvoj novac i radi sa njim šta želiš. Ne želim da nam to pokvari odnos. Volelo bih češće da te viđam… Prijateljski…”
Gledao je njenu reakciju, plašeći se da je ne uplaši svojim predlogom.
“U redu. Slažem se. Prijatno mi je u tvom društvu.”
David je zaista bio divan i pažljiv. Ni jednog trenutka nije se osećala loše i to joj je jako godilo. Viđali su se sve češće.
“Laro, voleo bih da idem na more a nekako mi je glupo da idem sam. Da li bi pošla sa mnom?”
Nije očekivala ovakav predlog pa je za trenutak zastala a onda je ipak nešto prevagnulo.
“Hoću, vrlo rado!”
Nakon par dana priprema bili su na putu ka moru. Lara je obožavala more a nije bila godinama. David je posmatrao krajičkom oka dok je vozio. Mnogo se promenila od razvoda. Postala je veselija, opuštenija. Sviđala mu se. Ali bilo je još rano da joj priđe bliže.
Uzeli su odvojene sobe. Ujutru bi ustajali rano i odlazili na plažu. Bilo je to maleno mesto sa malo turista. Lari je to prijalo. Sve više je uživala u Davidovom društvu. Par puta je pocrvenela uhvativši njegov pogled pun nežnosti.
Uveče bi šetali po plaži gazeći još topao pesak bosim stopalima. U takvoj jednoj šetnji David je iznenada privukao sebi i nežno je poljubio. Najpre iznenađena brzo je prihvatila poljubac i potpuno mu se prepustila.
Već sutradan shvatili su da im je jedna soba višak.
Ostatak letovanja proveli su uživajući jedan u drugom.
A vraćajući se kući pravilu su planove za budućnost.
Iz nesvakidašnja ponude izrodila se predivna ljubav.
Sanja Trninić
