Sedim u svojoj terasi, u maloj kući. Oko mene je samo zelenilo i planine.
Ovde sam nasla svoj mir, započela svoj novi život.
A secanja izbegavam da ih se sećam.
Ja Danica bila Sam usamljenica, tragala sam za ljubavlju misleci da tada se necu nikada zaljubiti. Da za mene ljubav ne postoji.
Dok nije došao taj mesec, mozda prokleti mesec avgust. Bilo je to kraj avgusta, bila sam na Rodjendanu svoje drugarice Neni, bila mi je i ostala ko sestra.
Bila je to žurka, u nekom restoranu. Na toj žurci sam upoznala Emira. Muškarca koji me je bio osvojio i na kraju ukrao moje srce i slomio na pola.
Nadala sam se i verovala da će me naci na mojoj staroj sada ulici, gde više ne zivim. U centru grada, pozvoniti na vrata i reci “Oprosti za sve”.
Ali se toga nije desilo, moje naivno srce je verovalo u to.
Moja Neni je krivila sebe sto mi se to desilo, ali sam joj rekla da nije i da je sve u redu.
Da se ne ljutim na nju, ona mi je ko sestra.
Sećam se na tom rodjendanu slikali smo se svi kao za uspomenu.
Da mi je čak i donela gotove fotografije.
Emir je bio i ostao moja greška, kada sam ga upoznala. Iskreno zaljubila sam se.
Moja Neni sta bi bez nje, rekla mi je za Emira I otvorila mi je oči.
Ne davno je saznala da je bio u dugoj vezi sa jednom francuskinjom.
I da je zenskaros.
Gde ja nadjem zenskarosa?
Sebe nisam krivila,rekla sam u sebi da je bilo i prošlo. Da ću se smiriti, krenuti život dalje.
Tog septembra, te večeri uzela sam svoj crni veliki kofer, krenula se pakovati I to zauvek.
Iako sam bila podstanarka, zvala sam vlasnika stana da napuštam i da odlazim.
I da ću platiti za sve račune za ovaj i sledeći mesec. A na mojoj plavoj koferti sam izdvojila pare za put.
Sećam se kao da je to bilo juce.
Taj Septembar
Krenula sam tog dana u železničku stanicu, sa mojim koferom I kartom na mojoj ruci.
Bila je to karta u jednom pravcu, put na novi moj život. Htela sam da izbrišem sve ono što mi se izdesavalo i dešavalo.
Moja Nena Plakala je kao kiša i nije mogla da prihvati da odlazim, ali sam joj rekla ne idem na dalek put. I da će moći da dolazi kada god poželi. I da se nisam nikada naljutila na nju.
I da je sve u redu.
U 20:00 stigao je voz, krenula sam ka vagonu sa mojim koferom, kao putnik koji je odlazio u zauvek.
Sedela sam sama u jednoj kabini u vozu i gledala preko prozora voza kako odlazim, gledavsi njive i ta drveća.
Samo Sam na trenutak sklopila oči. Polako izdahnula, rekla konačno.
Kada sam stigla bila je to stara stanica, gde sam silazila. Bila sam neznanka koja nije poznavala mesto.
Trebalo mi je vremena da se snadjem.
Sada u svojoj terasici gledam te slike ali sa smeskom I pijem svoju kafu sa malo leda.
Moje platno za slikanje spremno za novi dan, kao i boje tog predivnog pogleda koje sam imala.
Moja drugarica Nena došla je pre dva dana, spava na kaucu dnevne sobe. Dok ja slikam Nasmejana ne razmišljajući na prošlost.
Sandra Brankov
