Rominja topla jesenja kiša i prikriva suze koje se kotrljaju niz moje obraze dok ovoga jutra razmišljam o tebi.
Njena toplina kao da pokušava da ublaži stud koja se uvukla u moje srce jer nema tvoga toplog dodira i pogleda koji i santu leda pretvaraju u vreli vulkan…
Nedostaješ mi majčice draga! Kažu da vreme leči sve, a ja to demantujem.Evo prođoše dve decenije kako te Anđeli uzeše da njih obasipaš svojom nesebičnom ljubavlju, mojim očima potok suza za tobom još nije presahnuo. Sećanja na tebe i te kako su bolna. Još uvek sam nepomirljiva sa činjenicom da si otišla na put bez povratka. Jako mi nedostaješ i često u večernjim satima pokušavam da te pronađem u sazvežđu najsjajnijih zvezda.
Tada sa tobom vodim dijalog duše; delim s’ tobom sve ovozemaljsko, svoje radosti i tuge, uspone i padove…
Znam ja da ti mene čuješ, slušaš i osetiš. Jednostavno osetim to. Ti si nam uvek korisne savete delila, sa nama bolovala, plakala, ali se i veselila.
Uvek ćeš biti u mojim mislima, do zadnjeg otkucaja moga srca.
Tebe sada nema
moja mila mati,
još te samo mogu
pesmom dozivati.
Nada Ranković
