Osjećam da me sve češće pritiska i uništava vlastiti um i moja mašta. Toliko puta sam uz pomoć knjiga pobjegla u neki drugi svijet, da se nekad zapitam da li sam o nečemu čitala, sanjala ili stvarno doživjela. I znaš šta, svaki muški lik zamislim po tebi. I svaki je drugačiji, a opet, svi su oni isti. Samo si ti sada drugačiji. I evo mene, po starom običaju preskačem sa teme na temu. O čemu sam ono govorila? Da, uništava me moja sopstvena mašta. Budna sanjarim kako se upoznajemo ponovo. Sad smo oboje drugačiji, pa bi možda i ishod naše priče mogao da bude takav. Zdravo, ja sam knjiški moljac. – kažem. Postala sam asocijalna otkad te nema. Prezirem ljude. Ne volim da sam u gužvi, ni u centru zbivanja. Pokušavam da se stopim sa okolinom, da budem nevidljiva. Isti sam onaj sanjar kakvog si znao, ali opet, nisam više ista, baš kao što nisi ni ti. Ne znam šta voliš sada. Pamtim onih par stvari o kojima smo pričali. Ja volim malo toga danas, zapravo. Užasavaju me ljudi, sve više oduševljavaju životinje. Volim da šetam sama i boravim u prirodi. Zamisli, postoji neka vrsta drveta kojoj lišće treperi, pa kad ga izdalje gledaš izgleda kao da je posuto šljokicama! Nema veze, blebećem u prazno. Žao mi je što nisi tu, da gledaš kroz moje oči, uprkos tome što nema bogzna šta ni da se vidi. Ovaj me svijet guši. Mrzim ga. Mislim da samo čekam da prođe vrijeme i odnese sve sa sobom. Da, čak i mene. Ionako moj svijet sada tamo negdje drže čvrsto neke tuđe ruke…
Darya Noel Mason
