Odjednom se otvore vrata kočije. Ni ne pogledam ko ih je otvorio, jer već znam. Sklopim oči. Ovo se ne događa. Onaj trenutak od kojeg sam zazirala sve vrijeme nije stigao. Ne smije da stigne. Imam još vremena. Kršim prste na krilu.
,,Dođi, Kenna.” – prošapuće Callian i ispruži ruku ka meni. Ćutim, zurim u njega, izgubljena sam. Pogledom mu bušim rupu na čelu, a onda ga, u nekom idućem trenutku, pogledom molim da to ne čini, da ne izvršava volju svog kralja, a mog oca.
,,Hajde, Kenna. Molim te.” – obara pogled, teško mu je da me gleda. Guši se pljuvačkom, teško je gutajući.
,,Ne. Ne! Ne želim! Ne idem! Ne mogu!”- vrisnem očajno.
,,Otežavaš i sebi i meni.” – šapuće jedva čujno, tako da samo ja čujem.
Obuzme me bijes.
,,Prokleta kukavice! Kukavice jedna prokleta! Bori se za mene!” – dreknem, ne razmišljajući što su me svi naši ljudi čuli i iznenađeno iskolačili oči.
Odmahnem glavom kad Callian teško uzdahne.
,,Nosićeš me na duši.” – prezrivo mu kažem, a onda uspravim glavu, na lice nabacim hladnokrvan izraz i vrhovima prstiju obrišem suze izdajice. U ovom času ništa nije na mojoj strani, a sve je protiv mene.
Ignorišem njegovu ispruženu ruku, iskočim iz kočije i krenem naprijed. Načas se osvrnem preko ramena i ugledam Daliu, koja trčkara za mnom i Calliana koji me prati, gledajući u zemlju i grabeći dugim koracima.
Ispred sebe vidim nekoliko tačaka u daljini. Četiri su se odvojile i sve više poprimaju obličje ljudi.
Darya Noel Mason
