Mesec je izvirivao ispod tamnih uskovitlanih oblaka obasjavajući zemljane puteve i malo selo od svega pedesetak kuća.
Leto je bilo na samom izmaku i dani, a i noći su bile teskobno tople i gotovo opipivo vlažne.
Lela se stresla gledajući kroz prozor svoje sobe u ovu neobičnu pojavu koja ju je podsećala na igru “trule kobile”. Taman je krenula ka krevetu kada je začula lomljenje stabljika kukuruza. Kao da je neko trčao brzinom pume kroz njega. Ukočeno je slušala, i odjednom zvuk se naglo zaustavio. A onda se začuo vrisak…
Lela je stajala iza zavese gledajući ka polju kukuruza. Još od kako se doselila, prošle godine, selo joj je delovalo jezivo. Čula je razne priče od baba Gore koja je živela nedaleko od nje. Pominjala je šumu, odmah iza kukuruzišta, u kojoj je stara koliba. I upozorila je Lelu da nikako ne ide tamo.
Lela je svako veče čula gaženje stabljika i vrisak. Bila je sigurna da se to uvek dešava na jednom istom mestu u isto vreme. Plašila se ali adrenalin bi u njoj proradio i uvek bi u to vreme bila kraj prozora ne bi li možda videla ko to radi. Ali uzalud.
Ujutru bi videla ugažene stabljike i put kroz njivu koji vodi ka šumi.
Jedno jutro rešila je da krene tim putem.
Krenula bi ka vratima svoje kuće pa se vratila unutra. Lomila se između straha i znatiželje. Ipak ovo drugo je presudilo. Osvrtala se po sobi kako bi našla flašu sa rakijom. Drhtavom rukom podigla je flašu i potegla doobaar gutljaj. Stresla se od jačine rakije. Odlučnim korakom krenula je ka šumi.
Jasno ugažen put odveo je pravo pred šumu. Iako je bio dan gusta šuma bila je tamna. Bojažljivo je očima odmeravala okruženje. Srećom ponela je baterijsku lampu. Izvadila je iz džepa i spremila u slučaju da joj zatreba.
Što se više probijala kroz šumu osećala je miris hrane. On joj na tren ublaži strah.
Pred njom se ukaza stara koliba iz čijeg je dimnjaka izlazio dim. Miris je dopirao iz unitrašnjosti. Na tremu ugleda sto na kome su se još uvek pušili tek otopljeni čvarci.
Zaboravivši zašto se tu našla krenu ka stolu. Pruži ruku ka tanjiru. Taman da uzme čvarak začu korake iza sebe i čudan zvuk. Neko ili nešto režao je poput neke zveri. Lela utrnu od straha. Okrete se lagano kako bi videla ko je to kad oseti jak udarac u glavu i istog momenta izgubi svest.
Jak bol u glavi osvesti je. Polako otvori oči i istog momenta seti se svega. Srce poče ubrzano da lupa. Probala je da ustane ali nesnosan bol vrati je na krevet. Miris čvaraka osećao se sad još jače. Shvati da miris dopire iz prostorije sa njene desne strane. Ponovo začu onaj jezivi zvuk nekog režanja i cviljenja istovremeno. Krv joj se zaledi u venama.
Pokuša da izoštri misli i nađe način da pobegne.
Laganim pokretima pridiže se iz kreveta. Osta par minuta u sedećem položaju kako bi joj se vrtoglavica smanjila.
Zaustavi dah kako bi bez I malo šuma izašla iz sobe. Na tremu bio je okačen upaljen fenjer. Uze ga i sad već sigurna da će pobeći potrča drvenim stepeništem sa trema. Jedna trula daska puče pod njenim nogama i ona pade. Režanje iza nje zaledi je. Pokuša da ustane ali to stvorenje ili šta već zgrabi je za levi članak noge. Ledena, jaka ruka čvrsto je držala i vukla ka sebi. Lela poče da vrišti ali njen vrisak proguta gusta šuma. Usled straha i nemoći izgubi svest.
Ko zna koliko je dugo bila bez svesti. Trže je neki poznati miris. Pokuša da otvori oči ali shvati da ima povez na očima. Oseti blizinu nečija a kad začu tiho režanje shvati da je još u rukama zveri. Pod nosom oseti miris vina. Kao po naredbi prihvati čašu i popi je naiskap. Na tren oseti mir.
Čula je kretanje zveri ali nije joj prilazila već je nešto radila po kući.
Nakon nekog vremena začu otvaranje vrata, korake i zatvaranje istih. Negde je otišao.
Znala je da mora da iskoristi to. Nakon više pokušaja odvezala je ruke i skinula povez sa očiju. Oslušnu još jednom I shvati da je sama. Izađe iz kolibe i osvrćući se oko sebe požuri stazom kojom je došla. Nakon stotinak metara začu korake iza sebe. Istog momenta potrča što je brže mogla. Koraci praćeni režanjem bili su joj sve bliži. Srce joj je ludački lupalo. Mislila je da neće preživeti. I kad je već pomislila da će je zgrabiti izađe iz kukuruzišta a koraci iza nje naglo se zaustaviše. Utrčala je u kuću i zaključala vrata. Otrča do prozora nadajući se da će videti lice zveri. Blaga svetlost mesečine osvetli donekle to čudo. Duga seda kosa delom je prekrila lice žene koja je na sebi imala kraste, iskrivljenu vilicu i grbu na leđima. Bolan vrisak izađe iz nje.
Lela se strese od jeze i straha. Skloni se sa prozora i nasloni na zid. Zatvori oči i ispusti uzdah olakšanja. Zašušta kukuruz i zver se vrati u svoju jazbinu.
Sanja Trninić
