Na uglu, kraj groblja, Marina je prodavala cveće. Radila je to već godinama kako bi prehranila majku i sebe. Mama je već par godina bila bolesna i nije mogla da radi. Zato se ona trudila da zaradi koliko god je moguće da bi imala za hranu i lekove. Bila je mlada i veoma lepa. Imala je 17 godina, dugu plavu kosu i plave oči. Ljudi koji su često dolazili na groblje, zavoleli su je i često joj ostavljali neki dinar više. Bila i jako srećna zbog toga i zahvalno im se smeškala.
Prošle subote bila je neka velika sahrana. Bilo je puno skupih automobila i lepo obučenih ljudi. Parking kraj groblja je bio pun. Posle toga, svakodnevno, dolazila je jedna mlada devojka sa crnim šeširom i sunčanim naočarima. Od čoveka koji je tu prodavao sveće, čula je da je devojci umrla majka, a da je samo nju imala. Marini je bilo žao. Pomislila je na svoju majku i zadrhtala pri pomisli da će jednog dana i ona ostati bez majke. Brzo je odbacila tu misao i počela da slaže već uredno složeno cveće.
Jednog dana, ta lepa mlada devojka prišla joj je kako bi kupila cveće. Kada se približila Marini i skinula naočare, obe su zanemele. Bile su indentične. Da li svako na ovom svetu ima osobu koja tako liči na njega, pomislila je Marina.
„Dobar dan, želela bih četiri crvene ruže.“ Rekala je devojka kad se malo pribrala.
Od tad je dolazila svakodnevno kod Marine po cveće. Počela je da se raspituje o Marini i njenom životu.
Vremenom su se, na nekim način, zbližile. Devojka joj je pričala o svom životu u kom je imala sve ali nikad nije osetila pravu roditeljsku ljubav iako je ona jako volela majku. Rano je ostala bez oca, još sa pet godina.
Marina joj je pričala da je i ona bez oca već godinama i da živi sa bolesnom majkom.
Devojka je izrazila želju da je poseti i upozna njenu majku. Marina se obradovala i pozvala je da navrati do njihove kuće kad joj to bude odgovaralo.
Jednog dana, ispred kuće se zaustavio crni džip. Iz njega je izašla devojka u crnoj odeći sa velikim šeširom i sunčanim naočarima.
Prišla je vratima i pokucala. Marina je potrčala da otvori vrata svojoj novoj prijateljici. Pustila je u kuću i pozvala majku da ih upozna.
„Mama ovo je devojka o kojoj sam ti pričala.“
Marina je pričala da devojka liči na nju…. ali toliko. Majka je prebledela i uhvatila se za Marinu da ne bi pala. Obe devojke su bile zbunjene. Dale su joj malo vode i kad se pribrala, majka je počela da priča.
„Marina, mila moja, nikad ti nisam pričala da si imala sestru bliznakinju. Kada sam vas rodila, posle par sati rekli su mi da je jedna devojčica umrla. Bilo mi je jako teško ali utehu sam našla u tebi. U to vreme nije moglo mnogo da se to ispituje. Nisu mi pokazali moju devojčicu koja je umrla.“
Počele su sve tri da plaču. Dugo su ostale pričajući o svemu. Da ne bi, slučajno bilo zabune, devojka je predložila da urade DNK test. Majka je pristala, iako je njeno srce znalo da je to njena mala Magdalena.
Rezultati su samo dokazali ono što je mama već znala. Bile su presrećne sve tri. Marina je sad imala sestru koju je često zamišljala dok se igrala lutkama a Magdalena je pronašla svoju pravu prodicu i ljubav koju je toliko želela.
Sanja Trninić
