Svakog jutra miris krofni širio se ulicom Lipa mameći meštane da sa omiljenom poslasticom započnu dan. “Pekara kod Mice” bila je poznata baš po tim ukusnim, pufnastim krofnama.
Dešavalo se vikendom da se napravi red ispred pekare. Mica je tada pravila više tura krofni.
Sara je živela par kuća od pekare. Neodoljivi miris budio je svakog jutra izazivajući njen gladan stomak.
Živela je samo sa majkom od svoje druge godine. Jednog jutra otac je pokupio svoje stvari i otišao bez i jedne reči objašnjenja. Do tad su imali veoma pristojan život. Majka koja do tada nije radila počela je da nalazi sitne posliće kako bi prehranila sebe i ćerku. Vremenom sve teže je nalazila dobar posao. Prihvatala je bilo šta samo da svojoj ćerki obezbedi pristojan obrok.
Sara bi nakon ustajanja i skromnog doručka izlazila na ulicu nošena željom da zagrize samo jedan zalogaj tih mirisnih krofni.
Nije imala para da kupi. Prolazila je pored pekare nekoliko puta. Mica je primetila i namrgođenog lica je terala odatle. “Skloni se! Oteraćeš mi kupce.”
Sara bi spuštene glave sa suzama u očima odlazila kući.
Majka je znala uzrok njene tuge. Kad bi dobila platu odlazila bi u radnju da kupi kvasac i brašno kako bi napravila svojoj princezi krofne.
Sara bi tad dana bila presrećna. Sedela bi pored stola pažljivo gledajući kako majka to vešto radi da bi kasnije i sama mesila omiljenu poslasticu.
Godine su prolazile. Sara je redovno prolazila pored pekare udišući miris krofni i željno iščekujući dan kada će ona i majka da ih prave.
Jednog jutra poštar ih je iznenadio pismom.
Sele su za kuhinjski sto i majka je namestivši naočare na vrh nosa pažljivo otvarala koverat.
Bio je to poziv iz Suda za ostavinsku raspravu. Tek tad su saznali da je Sarin otac preminuo. Tužna sena pređe majčinim licem. Volela ga je i sve se nadala da će se vratiti. Ali nije. Osnovao je novu porodicu i započeo svoj posao. Čula je od ljudi da mu dobro ide i da ima sina. Ali nikada nije došao da poseti nju i Saru niti se raspitivao o ćerci.
Sara je imala 19 godina. Na dan ročišta majka je spremila Sari najlepšu haljinu koju ima i otišla sa njom u obližnji grad, u Sud.
Očeva žena i sin sedeli su u sudnici. Mrkim pogledom odmerila je Saru i njenu majku.
Ubrzo je ušao sudija i počeo da čita testament.
Kuću i firmu ostavio je sinu. U gradu je imao lokal sa malenom kućom. Nju je ostavio Sari sa pristojnom sumom novca.
Obe su se obradovale tome.
Nakon razgovora sa majkom Sara je rešila da otvori pekaru u tom lokalu i da se presele u grad. Prodali su staru kuću i preseli se u ovu što je dobila od oca.
Uz majčinu pomoć Sara je započela rad u svojoj pekari. Pravila je pecivo i, naravno, krofne. Posao joj je sve bolje išao. Rekla je majci da želi petkom krofne i pecivo da deli ljudima koji ne mogu da ih kupe. Bila je to odlična ideja koju je majka odmah prihvatila.
Odlazeći kod prijatelja u mesto odakle su došle saznala je da je Micina pekara prestala sa radom. Imala je finansijskih problema i pekara je otišla za izmirenje dugova.
Kao što je rekla Sara je svakog petka pravila krofne i pecivo za ljude koji nisu imali novca za to. Svi su je voleli u kraju. A ona je bila srećna kada bi videla osmeh na njihovim licima setivši se tada koliko je ona želela krofne iz pekare u susedstvu.
Jednog petka, pred kraj godine u Sarinu pekaru ušla je Mica. Bila je u starom, ishabanom kaputu, uvijena u stari šal sa pocrpanim rukavicama. Sara je odmah prepoznala.
“Dobro jutro, mogu li dobiti jednu krofnu?”
Sara je gledala neko vreme setivši se koliko puta je ona želela krofnu a nije dobila od nje. Tuga je preplavila njeno mlado srce. Htela je da je odbije kao što je Mica nju godinama ali u trenutku sažali se na ženu pred sobom, uze kutiju, spakova pet krofni i pruži joj.
Osmeh ozari staro lice. Podiže pogled ka Sari da joj se zahvali.
Tada spazi tugu u dobro poznatim očima. Za trenutak zastade, kao da je htela nešto reći. Ali reči zameni samo jedno tiho “Hvala”. Na trenutak Sara primeti postiđenost u ženinim očima. Mica spusti pogled, okrete se i izađe iz pekare, ostavivši kutiju sa krofnama na pultu.
Sanja Trninić
